Wilderness

Neki od albuma na kojima se pojavljivalo ime Bretta Andersona se, začudo, mogu posmatrati i kao svedoci duha vremena i kada je reč o ovoj zemlji. Suede (‘93) je nekako na duže staze najavljivao zatišje optimizma, Dog Man Star (’94) je bila na momente prilično mračna ploča, Coming Up (’96) je nagoveštavao bolja vremena i eventualni novi početak, dok su Head Music (’99) i A New Coming (’02) bila konfuzna izdanja s više lošeg nego dobrog u sebi.

Moram da priznam da sam Here Come The Tears (’05) sastava The Tears i Andersonov istoimeni solo album (’07) zavoleo iz potpuno iracionalnog razloga: iako mi se nisu preterano svideli, tražio sam ili izmišljao u njima deliće koji bi me podsetili na Suede, baš onako kako sam svojevremeno u Morrisseyjevim pločama tragao za duhom Smithsa. Ali, možda je bolje ostaviti prošlost i spoznati sadašnjost.

A danas je Brett Anderson fini gospodin s bogatim životnim iskustvom – statusom jedne od najpopularnijih i najpoželjnijih rock zvezda 90-ih godina, povelikim brojem dodira s nedozvoljenim supstancama u tom periodu, neko ko je prošao kroz duge periode depresije i potrage za sopstvenim identitetom, i na kraju, neko ko danas smireno i trezveno gleda na život, bez nerealnih očekivanja.

Prema Andersonovom priznanju, album Wilderness odslikava njegov raskid s prošlošću, nalaženje unutrašnjeg mira i traženje inspiracije u svakodnevici. Zato je Wilderness izdanje koje odiše spokojem; ono je uspavanka koja se sastoji iz devet delova. 

Činjenica da je album snimljen praktično bez produkcije, i to za samo sedam dana, svedenost instrumentalne slike na zvuk akustične gitare, klavira i violončela, i Andersonovo emotivno pevanje daju izrazito topao i intiman ton ovom izdanju. Wilderness je zahtevan album, zbirka pesama koja teško može da se sluša i shvati bez prepuštanja emocijama u osami.

Nije lako izdvojiti neku od pesama. Back To You donekle odskače elegancijom i krhkošću, zahvaljujući, pre svega, glasu Emmanuelle Seigner; Funeral Mantra se izdvaja zbog dramatike postignute hukom pratećih vokala, ali kako je reč o vrlo ujednačenom albumu, nije baš preporučljivo posmatrati ga drugačije nego kao celinu.

Pored melanholije koja je umela da prevagne na pojedinim izdanjima Suede, možda jedina uočljiva veza albuma Wilderness sa Andersonovim bivšim bendom njegova lirika. Sentence poput „And when the pigs fly/ And when the planets die/ That's when I come back, when I come back to you” oduvek su bile karakteristične za Andersona.

Back to You (live at Fona)

I pored topline, prijatnog zvučnog doživljaja koji nudi i karaktera albuma koji je gotovo idealan za saundtrek kišnog, neveselog dana, Wilderness je teško prijemčiva, introvertna ploča, koja se, zbog navedenih osobina, neće dopasti jednom delu poštovaoca minulog Andersonovog rada, a još teže će dosegnuti vrhove top-lista.

Ovaj album, s druge strane, ne označava renesansu Andersona kao umetnika, već predstavlja njegov dostojanstven korak napred. U pitanju je zbirka zaista lepih pesama, i to je sasvim dovoljno.