THE TEARS
Here Come the Tears
Nemojte napraviti grešku i ovde očekivati novi Suede niti nedonošče grandioznog Dog Man Stara. Da su to hteli, verovatno bi zadržali zvučno ime i ponovo okupljeni nastupili na Live 8
Kao što je to slučaj sa gotovo svakim značajnijim, da ne kažem ekscentričnijim bendom, i za Suede postoje čitave legende o tome kako je Bernard Butler u jeku svađa tokom snimanja DMS-a ostavljao zvukove naoštrenih noževa na sekretarici, na šta je Brett odgovorio izbacivanjem svih gitara na ulicu. Jedanaest godina kasnije, vidno zreliji Anderson i manje sujetni Butler potražili su novi početak.
Zvanično
Tearsi jesu novi bend, ali sa nimalo lakim zadatkom. Toliko slavljeni i još kontroverzniji dvojac odlučio je da nepretenciozno, i uz minimalnu medijsku kampanju, novi bend imenuje prema pesmi Phillipa Larkina. Svesno izbegavši korišćenje sopstvenih inicijala i drugih komercijalnih mamaca, pružili su sasvim jasnu poruku - ovde nema mesta ni za kakve nostalgične zamke.
Here Come the Tears je prirodna, euforičnija simbioza i nastavak potonje Suede/Butlerove
People Move On faze. Kao takav, nikoga neće razočarati.
Nemojte napraviti grešku i ovde očekivati novi Suede niti nedonošče grandioznog Dog Man Stara. Nema androginih stihova, malograđanskog glamura, dekadencije, melodrame, klasičnog londonskog urbanizma i prepoznatljivih trash/gasoline/streets/dark stars lajtmotiva. Prvi singl Refugees i hakslijevski antiutopistička Brave New Century uvode novog, društveno osvešćenog Bretta. Inspirisan knjigom White Teeth autorke Zadie Smith, on umesto političkih insinuacija i direktnog upiranja prstom, ostavlja jasan izraz tragičnih posledica i hipokrizije ("we sit and choke on magazines and worship shit celebrities/while people spit on refugees").
Suede su od mnogobrojnih toponima preko kolokvijalnih izraza oduvek bili klasičan londonski bend, tematski više voajeri nego protagonisti. Tearsi su univerzalniji. Oduvek prisutan eskapizam ovde je sproveden kroz koncept "univerzuma za dvoje" (Lovers, Co-Star, Two Creatures). Dvoje izolovanih, nesavršeno privlačnih individua na koje morate biti ljubomorni, jer su zajedno tako fantastično srećni. Ma igrala oko njih i bela mečka. Poput Marra, Butlerova gitara (i povremeno usna harmonika) je nenametljiva, eterično efektna. Na visini zadatka. Od ostalih pesama, treba još izdvojiti potencijalne singlove Imperfection i Autograph , nešto mračniju The Ghost of You i Love As Strong As Death - klavirsku baladu vokalno snažnu skoro koliko i The Next Life.
Iako bez iznenađenja i izleta, ovo je verovatno najpozitivnija ploča koju ćete dobiti ovog leta. Stigli su Tearsi.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.