Dovoljno gladni

Da ovogodišnji Beogradski jazz festival nije zanemario nove i zanimljive bendove zarad jubileja i tradicije, publika će moći da oseti već prvog dana, u četvrtak, kada u okviru ponoćnog programa bude nastupio kvartet Gutbucket iz Bruklina. Njihova muzika kombinuje različite stilove, zalazeći slobodno u etno i rock rukavce, i uvek zvuči usredsređeno. Na beogradskom koncertu predstaviće ovogodišnje izdanje, album A Modast Proposal, kao i odabrane pesme iz dosadašnje karijere.

Intervju koji sledi pokazuje da, barem u ovom slučaju, način sviranja dosta govori o muzičaru.

POPBOKS: Šta možemo da očekujemo od vašeg nastupa na Beogradskom jazz festivalu? Kada sam pričao sa organizatorima, pomenuli su mi čaše...

ADAM: Očekujte neočekivano! Istina je, beogradski koncert će biti prvi put da u Evropi izvodimo Night Mail. Volimo taj film. Ken je pisao muziku. Takođe je istina da postoji jedan deo koji je napisan za čaše za vino. Nažalost, baš je zeznuto preneti ih. Evo upravo smo preslušali neke midi zvuke koje bismo mogli da iskoristimo umesto zvuka čaša. Ali, ukoliko Srbi očekuju čaše, pa, moraćemo da ih naručimo. Evo zovem DHL.

Da li još uvek svirate Superman vs. The Mechanical Monsters i Johnny the Giant Killer?

KEN: Ta dva projekta smo svirali kao jedan koncert. Kasnije nam se nije svidela muzika za Supermana koju smo zajedno napisali, ali još uvek sviramo Johnnyja. Johnny je bio naš prvi veliki koautorski projekat. Još uvek pišemo individualno, pozajmljujući teme jedni od drugih i slušajući numere ostalih članova benda. Nadamo se da ćemo uskoro naći povod da uradimo još jedan veliki projekat kao što je bio Johnny. 

Kako ste došli na ideju da snimite muziku za film Night Mail?

K: Filmski festival True/False nam je 2007. godine naručio muziku za taj film. To je veoma kul festival koji se održava u Kolumbiji, u državi Misuri (koja se nalazi usred Amerike), koji prikazuje samo dokumentarce. Night Mail je klasik iz 1936, poznat po muzici Benjamina Brittena i pesme na kraju, koju je napisao W.H. Auden. Mislim da je bio jedino po mom ukusu. Zaista mi se svidelo koliko je bio mračan, kao i atmosfera Engleske 30-ih. Napisao sam tmurnu i uglavnom tihu muziku koja bi išla uz film. To nije uobičajeno za Gutbucket. Srećan sam što ćemo je ponovo izvesti.

Kako je izgledalo snimajne poslednjeg albuma Modest Proposal?

K: Snimili smo nešto više od nedelju dana logorovanja u Mineapolisu tokom zime. Padao je sneg, snimali smo svakog dana u izuzetnom studiju pod nazivom The Terrarium. Odlučili smo da zaista pokušamo da stvorimo “orkestarski” zvuk – uradili smo overdub puno novih delova; duvačke sekcije, mnogo gitara i basova, orgulja i klavijatura itd. Ideja je bila da snimimo nešto što bi moglo da stoji zasebno kao “album”, nasuprot živom dokumentu. Miks je trajao takođe oko nedelju dana, i to je obavljeno u Bruklinu. Tako da, sve u svemu, završili smo sve za dve nedelje. Po rock standardima, to i nije puno, ali po jazz standardima je predugo. Za nas je to bilo negde između. Pesme su već bile gotove... ako ništa drugo, bar nismo morali da ih pišemo u studiju! 

Čija ideja je bila da se album nazove po Swiftovom eseju? Da li volite Swifta?

A: To je bila Ericova ideja. On ga je proučavao na koledžu. Bili smo u studiju i nismo imali pojma kako da nazovemo album. Međutim, Eric je svaki put tokom ručka pravio te gnusne opaske kako je “dovoljno gladan da pojede bebu”. Bilo je zaista, zaista uvrnuto. Zatim je na miks došao sa napuderisanom perikom. To je zapečatilo stvar. 

Da li mislite da evropska i američka publika i kritika razumeju vašu muziku na različite načine, i koji je najsmešniji opis vaše muzike koji ste pročitali?

K: Volimo ovaj: “Zvuče kao soundtrack Raymonda Scotta za film o Franku Zappi, koji izvode Slayer i Ornette Coleman, samo što namotaji nisu dobro raspoređeni” - Nashville Scene.

Ima ih još, ali mi je ovaj pao na pamet. Prošlog meseca, neko u klubu Zebulon u Bruklinu je rekao: “Zvuče kao da čitaju na nekom čudnom jeziku koji nikada ranije niste čuli”. To se odnosilo na moju novu pesmu D0g help us. Najverovatnije ćemo je svirati u Srbiji.

Negde sam pročitao da ste se okupili na studijama. Kako je to izgledalo, I da li je bilo teško naći ljude koji vole da eksperimentišu?

K: Ne smatram da smo ikada hteli da eksperimetišemo ili da budemo eksperimetnalni! Samo stvaramo muziku koja nam se čini prirodnom! Zapravo smo se okupili kad sam napustio univerzitet. Ty (Citerman, gitarista) je već otišao sa studija, kao i Paul, naš bubnjar u to vreme. Eric je tada završio NYU. Upoznali smo ga, i počeli da sviramo zajedno. Kada smo odsvirali Well You Needn't Theloniousa Monka 40 minuta, a da nam nije bilo dosadno (pošto smo je odveli u najrazličitije pravce), pomislili smo da ima smisla da napravimo bend! To je bilo pre 10 godina.

Da li slušate muziku koju sviraju njujorški bendovi (jazz, indie...) danas, i šta volite od moderne muzike?

A: Adam Sluša PUNO King Crimsona ove godine. NEMOJTE da ga začikavate da priča o tome, zato što jednom kada to uradite, NEĆE PRESTATI da priča.

K: Zvanično pozivam sve vas da pričate sa Adamom o King Crimsonu na svirkama. Recite mu o obskurnim albumima koje ste slušali samo na bootleg izdanjima! Uživaće!

I za kraj, pitanje za Erica Rockwina: omiljena bas linija Paula McCartneyja je...

K: Eric kaže da je najbolja McCarneyjeva deonica pesma Something! Radujemo se što ćemo vas videti na koncertu. Uzdravlje!