Dobra stara depresija

Naziv originala: Two Lovers
Scenario: James Gray, Ric Menello (prema motivima novele Fjodora M. Dostojevskog)
Uloge: Joaquin Phoenix, Gwyneth Paltrow, Vinessa Shaw
Žanr: drama
Trajanje: 110 min
Proizvodnja: SAD, 2008.

Da je voleti nekoga baš zato što taj ne uzvraća ljubav boljka kojoj nije otkriven lek, pokazao je, kako niz romantičnih i tragičnih filmova na ovu temu, tako i zavidan broj adaptacija Belih noći, Dostojevskog.

Međutim, u Holivudu se, kao i mnoge druge, i ova kuga uspešno leči, pa su ljubavni jadi uglavnom prešli na operacioni sto romantičnih komedija gde se svi nekako udome i spare. A, ko izvisi ume s humorom da ponese titulu trinaestog praseta i ponudi se za kuma ili deverušu.

Otuda je sama pomisao o ljubavnom, a pravoverno depresivnom filmu bez trunke stoicizma, egzotična.

Joaquin Phoenix u ulozi od života i, razume se, žena, potučenog čoveka bolno je uverljiv na pozadini od mokrih bruklinskih ulica. U trenutku kada, nakon bračnog brodoloma, blatnjavim cipelama sina povratnika isprlja besprekorno čiste tepihe rodne kuće, njegova depresija postaje još izraženija spram krutog porodičnog plana da se ova šteta što pre sanira, a momku nađe razonoda i, po mogućstvu, unosan brak sa ćerkom partnerske, jevrejske porodice.

Teskoba pri ponovnom privezivanju ovog otpalog ivera uz porodično stablo i uklapanje u feštu svečanih večera i namontiranih susreta opipljivi su koliko i Fenixova nelagoda i potraga za izlazom.

Ali, u trenutku kada u život ovog momka uđe rastrojena komšinica, mačkastim pokretima jedne Holly Gollightly, da ga izvede iz porodične dušegupke na klizav krov, brižljivo satkana podloga pod njim propada urušavajući i tek načetu romansu sa pouzdanijom izabranicom roditelja.

Od ovog trenutka, Ljubavnice funkcionišu kao priča o ljubavnom trouglu, a potom i četvorouglu, kada se u kolo prihvati komšiničin ljubavnik, oženjeni biznismen. Scenario, pažljivo vođen kroz stihiju duševnih stanja glavnog junaka ne uspeva da izdrži pod teretom svih ovih interesenata pa se rasipa u vodviljske scene.

Iako savršeni (prelepi!) Fenix uspeva da trčanje sa vodviljske pozornice na kojoj se skriva ispod kreveta kad naiđe ljubavnik komšinice u salonsku dramu gde prosi ćerku porodičnih prijatelja pretoči u frustriranost i rastrzanost svog junaka, ne uspeva da zadrži rastakanje priče koja se svodi na romkom dilemu: koju li će odabrati.

Slika bivše verenice koja se s vremena na vreme pojavljuje u kadrovima, kao objašnjenje prvobitnog pada u depresiju glavnog junaka suvišna je poput beleške, prilepljene na marginu scenarija, budući da lik verenice nikada ne silazi iz rama slike kao duh koji opseda junaka, već se, poput uzrečice samo prebacuje iz pasusa u pasus priče.

Neveštom montažom aljkavo adresiranih ljubavnih razglednica i lekarskih recepata, autori ostaju zaglavljeni između poštene, a postiđene romantične komedije i sućutne drame bazirane na činjenici da, što bi rekao Meša Selimović, „nikada nema onoga koga tražiš“. U ovom slučaju – odličnog filma, kakav su Ljubavnice mogle biti.