Na samom početku jedan od junaka kaže kako je došao na trku samo da bi video sudar. Da li je to zapravo upućeno nama u publici? Ovakva metafilmska čitanja ćemo ostaviti za neki bolji film
Naslov originala: The Final Destination
Scenario: Eric Bress, Jeffrey Reddick
Uloge: Bobby Campo, Shantel VanSanten, Haley Webb, Nick Zano, Mykelti Williamson, Krista Allen, Andrew Fiscella, Justin Welborn
Žanr: horor
Trajanje: 82 min.
Proizvodnja: SAD, 2009
Poslednja ekskurzija iz 2000. će ostati upamćena kao pametna diverzija na račun smrtno dosadnih neoslešera sa kraja devedesetih. Scenaristi Dosijea X James Wong i Glen Morgan osmislili su koncept u kom je ubica izlišan. Protivnik postaje smrt lično, a njeni otkosi ovaploćeni su kroz „nesrećne slučajeve“ – nešto poput Predskazanja ukrštenog sa doživljajima Pere Kojota.
U nastavku, David R. Ellis je nagazio na gas u spektakularno orkestriranoj sceni saobraćajne nesreće i, poigravajući se konceptom do granica morbidne parodije, snimio jedan od retkih nastavaka koji može da parira originalu.
U trećem delu se osetio nedostatak ideja, ali su se autori (ponovo Wong i Morgan) ipak donekle potrudili da inicijalni koncept obogate sa bar malo sveže krvi.
Četvrti deo u originalnom nazivu dolazi bez broja u naslovu, ali uz jedno The na početku što bi, valjda, trebalo da nam stavi do znanja da gledamo ultimativnu verziju stare priče. Ni primaći tome. Jedini povod za ovaj film je renesansa 3D-horora, a i on na kraju postaje sebi svrha, budući da nije poslužio za idejnu nadogradnju recikliranih momenata iz prethodnika.
Ellis se ugleda na sopstveni film već u uvodnoj sceni nesreće (ovog puta na trkalištu umesto na otvorenom drumu), da bi nam potom priredio repliku scene iz zubarske ordinacije iz drugog dela, ovoga puta smeštene u salon lepote. Na sve to, svesno ili ne, citira genijalno morbidnu priču Guts Chucka Palahniuka. Toliko o originalnosti. U, trenutku smrti, jedan od junaka spomene déjà vu. Da li se to Ellis nasmejao sam sebi? I, je li to i najmanje bitno...
Finale u bioskopu (u kome se gleda, sasvim prigodno, 3D film) jedan je od retkih trenutaka kada Ellis pokazuje da ipak ume da na svež način upari samosvesni crni humor i visceralni teror. Svako ko je bar nekad osetio pravednički gnev spram tinejdžera i njihovog najčešće nesnosnog ponašanja u bioskopu pozdraviće jednu scenu pri kraju, dok će svi oni koji osećaju blagu nelagodnost kad kroče na pokretne stepenice dobiti još jedan razlog za nervozu.
Umereno zanimljiva završnica ipak ne može da izvuče jedan ovako banalan film koji se svodi na puko gomilanje leševa koji i pre smrti nisu pucali od životnosti. Seckanje papirantih likova je jednako samodovoljno kao i u rimejku filma Petak 13-i, s tim što Ellis bar ne pokušava da stvori privid kako je sve to tobož „ozbiljno“ i „mračno“. Međutim, čak i na nivou kakvog morbidnog vica u pitanju je bajata dosetka koju vam neko mucajući priča po četvrti put.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari