Debi koji se žanrovski teško može svrstati u bilo koji ogranak aktuelne domaće rok i alternativne scene
U beskrajnim internet polemikama o novoj srpskoj sceni kritičari aktuelnog stanja često će pominjati da su čak i u mračnim i represivnim 90-im, uprkos svim mogućim otežavajućim faktorima, bendovi nicali kao pečurke posle kiše, svirali punom parom, i nadasve bili vitalniji i originalniji od današnjih rokera i alternativaca.
U takvim komentarima svakako ima istine. Iako je možda bilo teže kupiti instrumente ili organizovati svirku, motiva za bavljenje muzikom nije nedostajalo. Na kraju krajeva, da li je išta bilo logičnije za tadašnje rok muzičare od ispoljavanja bunta prema režimu i neveseloj situaciji u društvu kroz besomučno sviranje?
Ali tu je i dobro poznata druga strana medalje – u takvim prilikama od muzike nema leba, a od nečega mora da se živi. Bendovi se rasipaju, njihovi članovi postaju studenti, šljakeri, poslovni ljudi, i teško je održati svirački entuzijazam.
Tokom poslednjih par godina, nekoliko bendova kojima nisu godile mutne 90-e izborilo se za pažnju rokerske javnosti. Goribor je, nakon snimanja nekoliko albuma u gotovo potpunoj anonimnosti, rezimirao dotadašnju karijeru veoma zapaženom kompilacijom. Nešto drugačija sudbina je pratila Nežni Dalibor, koji se prošle godine napokon predstavio debitantskim izdanjem.
Konačno, dolazimo i do junaka naše priče – benda Nikad Dosta. Poput Dalibora, i oni su izdali prvi album više od decenije nakon nastanka benda. S Goriborom im je zajednička sviračka ozbiljnost i stvaralačka zrelost. Sve ostalo je potpuno drugačije.
Potraga za muzičkim uzorima nas vodi u nekoliko pravaca – od novotalasne eksplozivnosti i vickastog tretmana etno melodija na tragu Idola, preko uvrnute nonšalantnosti ranih radova Kande, Kodže i Nebojše, sve do melodičnog glavnostrujaškog roka, horskog pevanja, jazzy elemenata ili instrumentala bez jasno uočljivih uticaja domaćeg porekla.
Ali i ove korene treba shvatiti uslovno – mladalački bes pomenutih bendova ovde je prepakovan i sublimiran u muziku odraslih i spokojnih ljudi, kojima promenjene životne okolnosti nisu oduzele smisao za humor i želju za poigravanjem stilskim konvencijama.
Za muziku i aranžmane je zadužen čitav šestočlani bend, a značajan doprinos zvučnoj paleti, kao gostujući muzičari daju violinista Srđan Stojanović i veoma perspektivni trubač iz jazzerskog miljea Nemanja Banović. Listanjem omota lako je uočiti ime producenta Vladimira Tegeltije, koji je potpisan i u kategorijama: aranžmani, aranžman truba i violina, zvuk, miks, i dizajn (foto, omot, logo).
Aranžerskim radom on zaslužuje pohvale, naročito zbog sasvim umesnih i lepo doziranih upliva violine i trube među standardne rokerske instrumente. S druge strane, produkcija na momente deluje previše ravno i ujednačeno (naročito ritam sekcija) i tu je najveći prostor za studijski napredak benda.
Svedeni i neretko šaljivi stihovi glavnog tekstopisca, pevača i gitariste Dejana Sekulića, odaju utisak životnog iskustva, vedrine i suvislog optimizma s kojim se korača kroz svakodnevnicu. „Eh, čudno je to sunce/Nekog prži nekog greje“ iz uvodne Šorom Šajke asocira na staru narodnu o polupraznoj i polupunoj čaši.
U indikativno naslovljenoj Higijeni Duha kaže da „vrisak prestane kad mi daha nestane“, a „igra zvecka/radost pecka“ u Prvom putovanju. Čak i kad konstatuje „kud se to može van svoje kože“ u lakrdijaškom Brzom Gonzalesu, pesnik ne kapitulira, već apostrofira nesavršenu individuu, sa svim vrlinama i manama, kao polaznu tačku i ishodište životnih radosti.
Tri vezana instrumentala pred završnu Carinik su jedine pesme (od ukupno 14) koje stilski odudaraju i narušavaju ritam albuma.
Nikad Dosta sviraju za svoju dušu i pritom se jako dobro zabavljaju, ne mareći mnogo za imidž, žanrovske odrednice ili pripadnost ovoj ili onoj „sceni“ . Takav pristup im možda neće doneti veliki komercijalni uspeh, ali će zato, po svoj prilici, umesto sezonskih fanova dobiti vernu i iskrenu publiku.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
ipak... (gost)
| 05.08.2009. 12.47.19
...dosta.
-
eh, (gost)
| 05.08.2009. 13.30.57
...nema tu hita!
-
gaspar jung (gost)
| 05.08.2009. 16.19.36
ovako se domaca scena nikad nece popularisati, bojim se...
-
Anoniman (gost)
| 05.08.2009. 16.43.12
kako to mislis gaspare?
-
sir oliver (gost)
| 05.08.2009. 20.38.39
miss you debeloguzi diktatore.
-
Anoniman (gost)
| 05.08.2009. 20.51.07
bendovi iz 90-ih su svirali gitare koje su im mame i tate kupile krajem zlatnih 80-ih. bendove iz 90-ih su pomagale silne organizacije, snimale im albume, organizovale turneje sve do 2000. a onda su mogli dalje i sami
-
gaspar jung (gost)
| 06.08.2009. 01.26.24
kazace ti se samo kad pogledas radijske liste, izvestaje o prodaji, broj pozitivnih komentara na ovaj tekst...
-
Anoniman (gost)
| 06.08.2009. 11.26.55
komentari me ne interesuju, ne biram muziku po broju fanova. preslusao sam ovaj album, dobar je, neobican. kakvi su tvoji utisci o muzici benda nikad dosta?
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.