In the Constellation of the Black Widow

Anaal Nathrakh su započeli kao blek metal bend sa ritam mašinom i puno ljubavi prema norveškim uzorima poput Mayhema. Na papiru ova kombinacija nije obećavala bogzna šta ali u stvarnosti Velika Britanija je konačno dobila dostojne predstavnike u žanru kojim se, avaj još uvek šire bendovi kao što su Cradle of Filth ili Akercocke.

Deset godina kasnije, na svom petom albumu, Anaal Nathrakh ne samo da su iza sebe ostavili žanrovska i modna ograničenja blek metala već se komotno mogu nazvati najagresivnijim metal bendom koji postoji.

Ove momke je lako voleti jer demonstriraju kako metal može da sazri a da sačuva svoju detinju začudnost. Uzmimo na primer tekstove koji, bežeći od utabanih staza satanizma i sociopatije, pružaju upadljivo ličnu notu nihilističke, anarhične emocije. U ovom domenu ravnoteža zrelosti i infantilizma je savršeno pogođena, sa referencama koje se bez napora kreću od Šekspira, Ničea i Orvela do Warhammer 40,000.

Istovremeno, metalska uniformisanost i žanrovski stereotipi ne znače im mnogo: dok kolege i konkurenti troše keš i vreme na odeću, šminku i narukvice sa ekserima, Hunt i Kenney izgledaju kao par kompjuterskih programera koji u slobodo vreme sviraju nešto za svoju dušu.

Muzički, Anaal Nathrakh su važni jer vraćaju stvari natrag do izvornog značenja. Metal, zreo i detinjast u isto vreme, zna: samo prebrzo je dovoljno brzo, samo preglasno je dovoljno glasno. Distorzirane gitare i blastbitovi nisu tek nameštaj u dobro poznatoj, pomalo dosadnoj kući metala, oni treba da budu alatke umetničke ekspresije, okidači za adrenalin, muzički prestupi koji otvaraju nove horizonte, nikako samo citati iz istorije.

In the Constellation... je zato kompaktan, ekonomičan paket jedva duži od pola sata vratolomno brze svirke. Kenney je napisao pesme koje spajaju elemente blek metal gneva i melanholije, grindcore vulgarnosti i death metal težine, proizvodeći male, letalne doze uraganske paljbe bubnjeva, strahovito iskompresovanih gitara i brojnih semplova. Sve češći živi nastupi nisu vidno uticali na komponovanje novog materijala i muzika prkosno ostaje negde na finoj granici između naturalističkog metala očišćenog od ukrasa i suvišne masnoće sa jedne i crtanofilmovske preteranosti sa druge.

Zloduha progresive nema nide na vidiku: ovo nije muzika koja uživa u svojoj složenosti, ovo je muzika koja topi lica svima u krugu od 500 metara.

Istovremeno, uobčajena boljka ovog benda – pad inspiracije tokom druge polovine albuma, ovde je možda i sasvm izlečena. In the Constellation... zvuči kao jedna logična celina, bez popunjavanja prostora i kalkulacija i čak su neke od najboljih pesama (npr. The Lucifer Effect) rezervisane za drugu polovinu.

Najimpresivnije je to što Hunt i posle 10 godina pronalazi nove načine da svoj glas od stiha do stiha transformiše iz artikulisane, melodične informacije u direktan prenos nuklearne detonacije u samom paklu. Blek metal/grindcore/death metal pevanje najčešće je element kome se neinicirani prvo podsmevaju ukazujući na njegovu prepoznatljivu karikiranost, međutim Huntova interpretacija je nešto što će i najveće skeptike isprva naterati da se smrznu od straha a zatim i da pažljivo slušaju. Ovo je zvuk čoveka na ivici. Ne želite da znate šta je sa druge stane.

In the constellation... je album koji je toliko ovde i sada da u poređenju sa njim većina savremenog metala zvuči kao igranje malo tamnije ofarbanim Lego kockicama. Njegov najveći nedostatak je što nakon slušanja gotovo ni jedna druga ploča u vama ne može da proizvede jednak nivo uzbuđenja i osećaja da ste zaista živi. Ali to više govori o našim životima i muzici uopšte nego o ovom albumu.

Povezano:

• ... i nešto muzike uz to, Norveški black metal (1)
• "Izvinjavam se zbog ovoliko krvi", Norveški black metal (2)
• ...i svih Jevreja, Norveški black metal (3)

Audio:

• MySpace