Najprovokativnija britanska HM predstava na osmom albumu opet pronalazi inspiraciju u masovnom ubici – Gillesu de Raisu, osvedočenom satanisti i saborcu Jovanke Orleanke
Bez obzira na pomešane emocije koje od pojavljivanja izaziva širom zemaljske kugle, frontmenu kontroverznog sastava Cradle of Filth Daniju Filthu niko ne može oduzeti status jedne od zanimljivijih figura u novoj eri tvrđe rock muzike. Karakterističnom cikom i vriskom koja para mnoge uši i zagonetnim pripovedanjem za čije potpuno razumevanje često nije dovoljan ni oksfordski rečnik, ovaj hroničar okrutnih, glumac u pokušaju i budući pisac napravio je od svog matičnog benda jedinstvenu pojavu na koju teško ko može ostati imun.
Dok neki u liku i delu COF-a prepoznaju oličenje kiča i groteske, drugi ih slave kao mračne romantičare, dovitljive šaljivdžije i nesvakidašnje umetnike. Polemika se već dugo vodi i među fanovima: iako im dobar deo black metalaca skida kapu, njihov značaj u razvoju te scene u drugoj polovini 90-ih se (neopravdano) zanemaruje. S druge strane, Cradleov muzički izraz oduvek je bio previše ekstreman za gothic metal, iako se motivi iz mitologije i horor umetnosti najviše uklapaju u auru ovog podžanra.
Istina je da COF kao entitet objedinjuje sve pobrojano, samo je pitanje šta je u određenom periodu njegovog bivstvovanja bilo dominantno. Čak i u blistavim trenucima karijere – Dusk... and Her Embrace (1996) i Cruelty and the Beast (1998) – Dani i ekipa su umeli da zvuče infantilno i prekomerno teatralno, ali njihova melodrama je tada bila dovoljno maštovita i na trenutke zaista ubedljiva (pa i jeziva) da bi se olako mogla odbaciti kao budalaština.
Ipak, pojednostavljenje zvuka koje je donela komercijalizacija i potpisi s velikim izdavačima (prvo Sony, pa Roadrunner) ubilo je svu bombastičnost, a na površinu izbacilo rđave nusprodukte karnevalskog pristupa. Albumi Nymphetamine (2004) i Thornography (2006) su pored svega patili od potpune neinventivnosti i anemičnosti i jedino je drastičan zaokret mogao da skrene COF sa stranputice. Danijeva zamisao preko potrebne promene je muzički povratak u “zlatnu eru”, izdanjem čiji se koncept bazira na ozloglašenoj istorijskoj ličnosti Gillesu de Raisu, a za čije je (sve dosadnije) naracije već četvrti put zadužen Pinhead Doug Bradley.
Stilski gledano, Godspeedu se nema šta prigovoriti jer priziva epohu u kojoj je bend bio najbolji. Glavni problem je, međutim, što kreativnost nije uspela da nadomesti nedostatak faktora iznenađenja. COF se u svojoj ranoj (daleko boljoj) fazi nikada nije ponavljao i uvek je uspevao da pronađe način da zvuči sveže i da svoju ekstremnost prevede na naredni nivo. Nove pesme odišu brojnim obrtima, ali oni više nisu nepredvidljivi i zbog toga, paradoksalno i ironično, i najkomplikovanije numere ovde mogu da zvuče monotono.
Britanski metalci su batalili kvazitrešerske rifove, nesrećne interpretacije maidenovskih harmonija i jeftino gotičarenje sa prethodna tri ostvarenja i uhvatili staru melodičnost, ali nisu uspeli da vrate uzbudljivost i šarm koje je taj senzibilitet nosio. Koliko god brzi, simfonijski ili kinematični oni danas bili, njihove glavne vrline su otupele i prete da ih pretvore u samoparodiju.
Ovo ne znači da je Godspeed loša ploča – u većem delu ona je detaljno i za potrebe tržišta veoma pametno proračunata, tehnički korektna i tematski interesantna - ali (osim u naslovnoj i numeri Tragic Kingdom) ne izlazi iz (za njih) prosečnih okvira, što je pomalo poražavajuće za današnje zvezde koje su se vratile terenu na kome su stekle afirmaciju.
Kada bi se jedino ovaj album uzeo za argument, primedbe da Dani Filth zvuči kao pobesneli Paja Patak, a Cradle of Filth kao kitnjasti preproducirani metal kliše ne bi bilo lako oboriti. Sreća da postoji ona strane medalje od pre desetak godina kada su safolški vampiri stvarno znali da šokiraju svet.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari