I Fought the Law

Naslov originala: Public Enemies
Scenario: Ronan Bennett, Ann Biderman, Michael Mann, po knjizi Bryana Burrougha
Uloge: Johnny Depp, Christian Bale, Marion Cotillard, Channing Tatum, Emilie de Ravin, Stephen Dorff, Giovanni Ribisi, Billy Crudup, Branka Katić
Žanr: Akcioni/Istorijski
Trajanje: 140 minuta
Produkcija: SAD, 2009.

Gangsterska karijera Johna Dillingera (Depp) bila je brzometna i uzbudljiva: svega 14 meseci spektakularnih pljački, vatrenih obračuna sa policijom i lukavih bekstava. Mann uspeva tu frenetičnost da prenese na platno što zgušnjavanjem i tumbanjem stvarnih događaja, što drhtavom ručnom kamerom. Dillingerovi poslovni i ljubavni doživljaji - romansa sa garderoberkom Billie Frechette (očaravajuća Marion Cotillard) - prepliću se sa naporima novonastalog FBI-a da stanu na put njemu i njegovim saradnicima, ali i sa razvojem nove vrste mafije, one koja deluje tiše ali dugotrajnije, one koja se protiv policije ne bori pucnjavom, već mitom.

Međutim, slika koju nam on pruža nije baš bliska realnoj. Istorijski događaji kojima se ovaj film bavi su veoma slobodno uklopljeni kako bi se stvorilo više napetosti i iznudila kauzalnost tamo gde je u stvarnosti nije bilo. Romantizovani gangsteri Narodnih neprijatelja su obučeni u elegantna odela, njihovi divni automobili su uglačani do vrhunskog sjaja i pri najžešćim jurnjavama a u banke se ušetaju kao da ih već poseduju. Mann nam ovde prikazuje gangsterski glamur na najvišem nivou. I to radi veoma vešto, pri tome izbegavajući socijalni momenat koji je uopšte doveo do toga da se Dillinger i njegovi ortaci otisnu u vode kriminala.

Neodoljivo harizmatičnom i neustrašivom Dillingeru, koji prema sopstvenoj izjavi želi „sve i odmah“ suprotstavljen je ozbiljni, fokusirani agent FBI-a Melvin Purvis (Bale). Pretpostavljam da je Mann ovaj film zamislio kao borbu dva nesvakidašnja uma: jednog kriminalnog a jednog na strani zakona. Slično kao u Vrelini (1995), on ni ovde ne želi da stane ni na čiju stranu.

Ipak, ni uz zavidne napore zavodljivog Deppa i strogog Balea, gledalac ne uspeva da se zaista uvuče pod kožu ni jednom ni drugom. Reči koje se o njima ispredaju slabo su potkovane delima. Umesto lukavog, veštog kriminalca, Dillinger ispada preterano samouveren i nepromišljen. Purvis sve vreme priča o „modernizaciji“ i „promenama u službi“, a na kraju svoje žrtve savladava na najstaromodniji mogući način. U toj vratolomnoj igri mačke i miša i lopovi i žandari ostaju bez adekvatne odbrane. Saosećamo se jedino sa devojkom.

Ipak, i uz sve nedostatke, Narodni neprijatelji su prijatno bioskopsko iskustvo. Vizuelno je raskošan, akcija je nogotresuća, glumačka ekipa uvek na visini zadatka a muzika očaravajuća. Samo nemojte očekivati da saznate ko je zaista bio John Dillinger. Nećete dobiti odgovor.