Od samoće do samoće

Naslov originala: Cry of the Owl
Scenario: Jamie Thraves (po istoimenom romanu Patricije Highsmith)
Uloge: Paddy Considine, Julia Stiles, Gord Rand, Caroline Dhavernas
Žanr: triler
Trajanje: 101 min.
Proizvodnja: Velika Britanija/Nemačka/Francuska/Kanada

Može se reći da je Patricia Highsmith imala dosta sreće sa ekranizacijama svojih dela. A motivisala je mnoge – od Hitchcocka, preko Renea Clementa, Chabrola, Wendersa, do Lilaiane Cavani. Čak i u lošijim izvođenjim (a bilo ih je!) na površinu je izbijao prepoznatljiv svetonazor Highsmithove.

Srećom, Jamie Thravers (poznatiji kao reditelj spotova Blura i Radioheada nego po svom jedinom prethodnom ostvarenju The Low Down) uspeo je da u 100 minuta Sovinog huka objedini uglađenost izraza i fanovsko poštovanje. Upućenima u literarni izvornik već posle deset minuta postaće jasno da je Thraves pronašao modus za obradu divnog dela ne naročito pogodnog za transfer u filmski medij. Manje sitničavima će, pak, ostati u pamćenju efektan, kompleksan i nadasve jezovit triler o psihičkim stanjima u koja je tako lako skliznuti, a od kojih je tako vraški teško uteći. A to je upravo esencija sveta sagledana umom Patricije Highsmith.

Za razliku od Ripleyja koji je, gonjen potrebom za mimikrijom i pripadanjem, uspevao da proputuje Evropu, glavni junak Sovinog huka je sklon povlačenju, najtišoj mogućoj egzistenciji. Nakon bračnog brodoloma, on napušta veliki grad, a mir pronalazi u uspavanoj varošici. Jedino zadovoljstvo oseća kada osmatra nepoznatu devojku u kuhinji osamljene kuće. Čudnu i varljivu, ali ipak kakvu-takvu ravnotežu narušava trenutak kada bude opažen i kada devojka, na pragu raskida sa verenikom, poželi da ga bolje upozna. To inicira koloplet nesrećnih okolnosti koje lagano ispredu opasnost po sve uključene u ovaj klimavi začudni ljubavni trougao.

Thravers je očigledno detaljno izučio potencijale i moguće implikacije predloška Patricije Highsmith, mudro se uzdržavajući od srljanja u intervencionizam. Stoga njegov Sovin huk postaje turobna priča, hipnotički usporenog ritma kojim se opasnost prikrada ukletim junacima ove povesti. Thraves (koji je i autor scenarija) verno sledi roman i u toj istrajnoj privrženosti tekstu krije se njegova subverzivnost. U eri iščitavanja, dopisivanja, a često i silovanja književnih izvornika, ovaj reditelj bira promišljenu odanost polaznoj osnovi.

To omogućava da svedena priča, puna nepoznatih činilaca, a sa tek blago naznačenom motivacijom aktera, prodiše i u filmskom obliku, i postane verodostojan odraz proze Highsmithove, čuvene po hladnoj mizantropiji i nemilosrdnom tretmanu junaka. Nosioci priče bivaju kažnjeni čim istupe iz kalupa – voajeri nikada ne smeju napustiti svoju osmatračnicu, prezreni ljubavnici moraju istrpeti snagu prezira, a žrtva mora nastaviti put ka gubilištu.

Sovin huk nije značajno ostvarenje u istoriji filma, njegova distribucija je i dalje pod znakom pitanja (verovatno usled naglašene arthouse doslednosti i odsustva mamaca kakvi su bili Law, Paltrow i Damon u Minghellinom Ripleyju), ali jeste primer za dobru adaptaciju.