Prekasno za heroje

Naslov originala: JCVD
Scenario: Frederic Poenudis, Mebrouk El Mechri, Christophe Turpin
Uloge: Jean-Claude Van Damme, Francois Damiens
Žanr: pseudodokumentaristička akciona komedija
Trajanje: 97 minuta

Proizvodnja: Belgija/Luksemburg/Francuska

Početkom 90-ih se činilo da Jean-Claude Van Damme ima svet pod nogama. Iz B lige se prebacio u studijsku, dokazao da je moguće biti akciona zvezda a ne prolivati hektolitre znoja i izgledati estetski uznemirujuće po plebs. Van Damme je u tom trenutku bio na pragu statusa megazvezde, u bioskope je privukao i nežnije damske duše, a sve to jer je spojio lepotu, zadivljujući fizikus i gracioznost. A ni belgijski akcenat nije smetao; naprotiv, ostavljao je utisak dobrodošlog ukrasa i malog pokazatelja da je lepotan u večitoj špagi ipak ljudsko biće.

Već deceniju kasnije, na pragu novog milenijuma, Van Damme je ronio u mulju dna –sumnjive C produkcije, snimane mahom po opustošenim bugarskim fabrikama, smenjivali su javni ispadi, problemi s narkoticima i beskrajan niz razvoda i venčanja. CV mu se ubrzano punio jadnjikavim naslovima, a čini se i da je već ostareli i zdravstveno načeti Van Damme polako dizao ruke od napora da vaskrsne iz pepela lomače koju je sam potpalio.

A onda se dogodio JCVD. Akciona komedija izvedena u formi pseudodokumentarca (tzv. moc-doc) nizala je pohvale u prvim web-recenzijama, postavši prava mala senzacija koja je sugerisala da Van Damme nenadano ima odličan film i pun pogodak. I to iz neočekivano čudnog ugla.

Naime, kako i naslov sugeriše, Van Damme u JCVD tumači samog sebe sa svom mukom koja ga je snašla, ali izmeštenog u drugačije okolnosti. Nakon još jednog poraza u brakorazvodnoj parnici, Van Damme se nađe u banci u belgijskom gradiću. Dozvoljeni minus prekoračen davnih dana, a u banci pljačka u toku. Medijskom zabunom javnost shvata da upravo Van Damme pljačka banku u svojoj domovini. Pred bankom se okupljaju znatiželjnici i fanovi, a Van Damme otmicu koristi da kontemplira na temu svog sunovrata. I to uz puno samopodsmeha. A to, to su nas davno naučili Eastwood i Schwarzenegger, mogu tek najbolji i najosvešćeniji.

Dvojica pomenutih heroja ipak su igrači iz daleko više lige u odnosu na Van Dammea, te je autoironija koju JCVD nudi kao ključni adut gorča i otrežnjujuća. Ipak, junak ne propušta da samom sebi lupi pokoju pedagošku šljagu, sve u nadi da će posledična zvonjava u glavi ukazati na izlaz iz ćorsokaka sopstvenog pakla.

Tako, recimo, Van Damme pominje sulude (a do krajnjih granica pojednostavljene) zaplete filmova na koje je osuđen. Najlucidniji trenutak filma svakako je onaj u kom jedan od pljačkaša razjašnjava drugom da bi čuveni John Woo još snimao golubove (neizbežni stilski ukras njegovih visoko stilizovanih akcionih scena) da ga Van Damme nije doveo u Holivud. E sad, druga je priča što se i Woo u istom tom Holivudu proveo kao bos po trnju, krckajući reputaciju koju je iz domovine doneo u miraz.

Holivud je nekom majka, nekom maćeha, a nekome (kao našem junaku) tek puka hraniteljka. JCVD, ma koliko šarmantno i osvežujuće delovao, ipak nema snagu i/ili promišljenost Schwarzeneggerovog Poslednjeg akcionog heroja. JCVD je nešto bolje budžetiran evropski arthouse naslov koji prija, zabavlja i koji svakako zavređuje pažnju i gledalačko vreme, ali kome manjka kohezije između segmenata u kojima se Van Damme bori s vlastitim čemerom i dela priče koji se tiče same pljačke i zamešateljstva. A stiče se utisak da su autori filma pomalo ishitrteno zaigrali prvenstveno na kartu polazne dosetke.

Van Damme nema daha za povratak u holivudske visove, to je očigledno, ali ostaje da se vidi hoće li JCVD, imajući u vidu gotovo unisone pohvale koje je pobrao gde god je prikazan, imati snage da barem uspori i ublaži herojev strmoglavi pad ka dnu. I filmskom i životnom. Mada je i dno, to svi znamo, veoma rastegljiv pojam.