Marioneta na koncima prošlosti

Tematika obrađena u Severnjaku srodna je pojedinim pričama iz Ministarstva senki. Predano se baveći prošlošću, Jakšić pokušava da odredi njenu ulogu u savremenom društvu, kao i u kojoj meri minuli događaji i davno uspostavljena pravila uslovljavaju budućnost. Pitanje zla koje najčešće činimo nad sobom i bližnjima takođe zauzima važno mesto u njegovim delima, kao i preispitivanje sprege pojedinca i zajednice kojoj je ovog puta posvećeno znatno više pažnje.

Smeštena negde između varvarske prošlosti i moguće budućnosti, na hladnom području zemlje Sanije, radnja romana prati sukob dva severna klana koja, umesto uobičajenog rata dve vojske, šalju svog predstavnika da u borbi na život ili smrt odredi ishod spora. Izabrani predstavnik naroda istog trena se proglašava mrtvim ne bi li kao pokojnik bez imena, porodice i prijatelja dao život za otadžbinu. Jakšićev simbolizam dalje se produbljuje, jer svakim društvom vlada esnaf ubica, dok se glavar bira među najsurovijim članovima tog sloja.

Nije slučajno što se radnja odvija na hladnom severu. Klanovski svet strogo je određen običajima i pravilima koji se ne dovode u pitanje i koji su tvrdi i nepokolebljivi poput leda na kojem se poštuju. Glavni junak Lazar Nekadny, pokojnik iz klana Vukodlaka, predstavlja otelovljenje borbe pojedinca protiv ustaljenog poretka gde se reči izgovaraju kao u ritualu, dok je svaki postupak već odavno predodređen. Postajući svestan toga da je lišen slobode izbora, u njemu se prvi put javlja neodlučnost koja ga nagoni na preispitivanje tanke linije između odanosti i ljubavi, časti i sudbine. Nekada crno-beli svetonazor klanskog ubice iznenada poprima bolne nijanse čija cena tek treba da se utvrdi.

Jakšić s velikim umećem gradi univerzum kojim njegovi likovi hodaju. Sistem vrednosti, društveno uređenje, politička gibanja i religija detaljno su predočeni, a na početku svakog poglavlja dati su čak i navodi nepostojećih autora. Isti nivo posvećenosti autor primenjuje i u karakterizaciji Lazara Nekadnog, približavajući nam njegovu prošlost, razmišljanja i motive, ali nažalost nauštrb ostalih junaka kojima nije ostavljeno dovoljno prostora da prodišu.

Koliko god daleko išao u svojoj mašti, stvarajući predele i likove izmeštene iz naše stvarnosti, Jakšić zapravo nikada ne napušta svet u kojem živimo. Naglašavajući i iskrivljujući delove naše svakodnevice, on ukazuje na sve što je trulo u čoveku i društvu. Tropi epske i naučne fantastike služe samo da bi se postigao efekat začudnosti, ne bismo li iz te drugačije perspektive što bolje sagledali pojave. Severnjak polazi iz žanra, ali ga i nadilazi, govoreći o nedoumicama, strahovima i slabostima zajedničkim svim ljudima, ujedno ne prezajući od toga da se pozabavi i pitanjima relevantnim za ovdašnje prostore.

Severnjak se, poput Ministarstva senki, obraća ljubiteljima dobre žanrovske priče, ali i čitaocima glavnotokovske književnosti. Opisujući sa jednakom veštinom scene borbe i trenutke introspekcije, Jakšić nam donosi zabavno štivo koje u isto vreme ima šta i da poruči.