Prekomorske radionice Melkiora Složenskog

Zoran Jakšić je jedna od bolje čuvanih tajni srpske fantastične književnosti. Onih nekoliko desetina najvatrenijih poklonika ove vrste literature ga znaju, ali pogled u autorovu bibliografiju pokazuje da su njegova dosadašnja izdanja gotovo u potpunosti bila vezana za male, žanrovski orijentisane izdavače, sa slabom distribucijom i još slabijim marketingom.

Ako ste baš zagriženi fan fantastike, dela Zorana Jakšića verovatno su našla put do vas. Ali ako niste, u knjižarama teško da ste ih mogli zapaziti.

To je velika šteta jer, kako ova zbirka dobro pokazuje, Jakšić ima potencijale da zaseni čak i neke znatno slavnije i u javnosti prisutnije kolege po žanru, i to najpre po umeću prevazilaženja žanra i dosezanja lepe književnosti.

Priče iz Ministarstva senki (Tardis, Beograd, 2008) prirodno se nastavljaju na one iz prethodne zbirke Nikadorski hodočasnik (Znak Sagite, 1992), iz koje se nekoliko ponavlja, pri tome otkrivajući čitaocu kompaktan, dosledno izgrađen te tematski, stilski i kvalitativno ujednačen opus. Reč je o pisanju bliskom slipstreamu, odnosno fantastici (post)modernijeg, začudnog, često alegorijskog tipa.

Potonji kvalitet se, međutim, javlja kao mač sa dve oštrice, i neke od slabijih priča svodi na jedva prikrivene političke i uopšteno-satiričke alegorije. Ipak, one najbolje uspevaju da umaknu jednoznačnom čitanja s ključem i uspnu se u rang naprosto – dobrih priča.

U vrhunce ove zbirke spadaju sledeće:

- Prvih stotinu razloga za ukidanje pesme, lucidno-cinična storija o ljudima koji su, zbog preterane zaokupljenosti prošlošću, na izvestan način prodali sopstvenu budućnost;

- Neke posledice anđeoskog ponašanja govore o godišnjem sajmu crnih magova i vračara i njihovom takmičenju za najgori urok: iako pobednička kletva zapravo ilustruje opšte mesto, do nje se dolazi na vanredno duhovit način, s posebno surovim seciranjem sklonosti ovdašnjeg sveta ka zlobi i zavisti usmerenim prema najbližima;

- Prilog edukaciji karantinskog osoblja je alegorija o štetnosti demokratije, tj. prava i poslednjeg seoskog idiota da veća o uvozu kontingenta smrtonosnih zaraznih bolesti.

Posebno vredi istaći najdužu pripovetku Pesma mrtvih proletera, svojevrsnu horor-burlesku o ludnici u kojoj pacijenti bivaju opsednuti dusima komunističkih idola i vođa, od Marksa do neizbežnog druga Tita, i počnu da pripremaju novu revoluciju.

Tu je i Kupite Kamelot, blistavi Kamelot, efektna, mada prozirna terigilijamovska alegorija o pošasti birokratije, kao i Tamo gde živi ptica Roh, svojevrsni moralitet o čoveku koji bukvalno dobija svoje parče Raja, i zatim ga, sopstvenim željama, pretvara u Pakao.

Sve u svemu, ovo je pitko, čitko, glatko, zabavno, vispreno, duhovito, simpaticinično, odmereno štivo, a mestimični Jakšićev populizam (kroz jednodimenzionalne alegorije i moralitete) ipak je od respektabilne sorte. Njegov prozelitizam barem deluje kao iskrena zabrinutost nad ljudskim manama koje beleži u sebi i oko sebe.

Stil je jednostavan, funkcionalan, dakle žanrovski u najboljem smislu te reči, s tim što je mestimično ojačan duhovitim igrama reči, aluzijama i privatnim šalama kojima se priče međusobno povezuju u koherentno haotičan svemir (veći deo njih dešava se u varošici Jaukovo, a pošasti i drugi sumnjivi proizvodi obično dolaze "iz prekomorskih radionica Melkiora Složenskog").

Smisao za originalnu frazu, neočekivan detalj i duhovit paradoks izraziti su kvaliteti, a utemeljenost u srpsko tlo i ovdašnje teme svakako je veliki plus. Ovo je knjiga koja će vas ostaviti gladnim, pa zato prikaz završavam pokličem izdavaču Tardisu: "Dajte još Jakšića!"