Ranije su svi hteli u Meksiko, al’ su bar do njega išli svako svojim putem. Put do Aljaske nekako vodi ugaženim stopama
Naslov originala: Wendy and Lucy
Scenario: Jonathan Raymond, Kelly Reichardt
Uloge: Michelle Williams, Wally Dalton, Will Patton, Will Oldham, John Robinson, Larry Fessenden
Žanr: drama
Proizvodnja: SAD, 2008.
Trajanje: 80 min.
Filmovi o bekstvu iz društva govore o tome da je bekstvo nemoguće, ali ne na način na koji bi to njihovi autori možda želeli. Budući da je pop kultura prisvojila depresiju i samoubistvo kao još jedan logo, najveća pobuna je ostati živ. U društvu, ali protiv njega.
Nakon što je uhvaćena u krađi hrane za pse, Wendy se brani pred pravedničkim optužbama ambicioznog radnika rečima: „I’m not from around here, I can’t be an example“. Ova duhovita replika donekle sumira vrline i mane novog festivalskog mezimčeta Vendi i Lusi.
Iako glavna junakinja filma Wendy, odmetnica iz društva kako ga opisuje Eddie Wadder u muzičkom potpisu filma U divljini, odbija da učestvuje u životu bilo kog od američkih gradića kroz koje se šunja sa svojim psom Lucy, ona uspeva da bude klon brojnih, manje ili više uspelih likova u masovnom egzodusu američke mladeži na Aljasku koje dokumentuju indi filmska ostvarenja.
Činjenica da je nemoguće živeti u Americi ako si mlad i imaš dušu počela je toliko da se podrazumeva u indi filmovima, da joj je nemoguće pogledati u dušu. I mnogi je pokrivaju fundusom kostima predviđenim za to stanje svesti: duks sa kapuljačom, neobavezna frizura i neke bezveze patike. Nešto kao srpski film o međunacionalnom pomirenju koji razbija zlatne karike regionalnih fondova.
Odbijanje da se ima identitet dobija vrlo upečatljiv identitet. Ovakav maniristički pristup odsustvu želje i motivacije da se bude funkcionalan u društvu čini da prezime Supertramp koje, u svom novom životu bez kola, novca i perspektive, uzima mladi junak iz filma U divljini zvuči kao nova marka na tržištu.
Nakon pojave filma U divljini Šona Pena, u kom tema bekstva iz civilizacije nadilazi hir mladog, razočaranog romantičara i poprima dramsku težinu i jak društveni kontekst, ne gubeći od avanturističkog žara, filmove koji se vraćaju istoj temi koketirajući sa idejom bekstva čini uglavnom redundantnim.
Rediteljka Kelly Reichardt pokušava da ovoj temi udahne život odlazeći u drugu krajnost – potpuni minimalizam. Wendy zatičemo na životnoj prekretnici, ali tako što ne saznajemo gotvo ništa o životu koji ostavlja iza sebe, niti o onom ka kom se tako grčevito uputila. Otuda adaptacija kratke priče Jonathana Raymonda deluje kao primena školskog trika za pisanje sastava preskakanjem redova u vežbanci. Manirizam se ogleda ponajviše u glumi Michelle Williams, podešenoj na mešavinu ogorčenosti i malodušnosti.
Osim detektovanja činjenice da iza pravedništva mladog korporativnog uma leži ambicija a ne moral u jednoj od svojih epizoda, ono što spasava Vendi i Lusi od upisivanja u knjigu gostiju hotela za smušene duše svakako je odnos devojke i psa, koji jedini biva zaokružen na samom kraju filma i daje dramsku snagu raskidanju svih veza sa društvom. Ako se do tada ne odustane.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari