Billy Corgan nije trebalo da vraća Smashing Pumpkins iz penzije...
Nemoguće je opisati pojavu američkog sastava Silversun Pickups bez pominjanja Smashing Pumpkinsa, kao što je skoro nezamislivo pisati o Interpolu, a prećutati Joy Division, ili zanemariti The Jam dok se priča o Maxïmo Parku.
Ima onih koji će se uvek hvatati za prošlost i nipodaštavati nove bendove, tvrdeći da nemaju identitet i optužujući ih za bezobrazno idolopoklonstvo, ili jednostavno konstatujući da se “to nekada bolje radilo”. Ako se, pak, ti uticaji dožive kao platforma za razvijanje sopstvenog pečata, osim u slučaju kada su u pitanju puki plagijatori (neko je rekao White Lies?), može se doći do iznenađujućih otkrića.
Nije sporno da Silversun Pickups i Smashing Pumpkins dele određene crte u profilu, počev od inicijala, preko slojevitog i moćnog zvuka, koji nastaje u amalgamu noise rocka, orkestralnog proga, psihodelije i shoegazea, i spretnosti da u njega ugrade pop senzibilitet, do sličnosti u načinu pevanja lidera Briana Auberta i Billyja Corgana.
Silversun Pickups čak imaju i svoju D’arcy Wretzky u vidu basistkinje Nikki Monninger, Brianove bivše devojke, čiji prateći vokali umnogome oblikuju zvučni portret četvorke iz Los Anđelesa. Sve to, međutim, ne predstavlja nedostatak, jer su Pickupsi dovoljno osobeni i moderni da zvuče kao pravi predstavnici svog doba, a ne samo kao omaž svojim herojima. Još je značajnije to što imaju toliko dobrih ideja da je apsurdno uopšte razmišljati o nekom drugom tokom preslušavanja njihovog CD-a.
U odnosu na zapažen debi Carnavas (2006), Swoon odlikuju manje izraženi shoegaze uplivi (zbog kojih su ih ranije često poredili sa Ride i My Bloody Valentine), ali, ironično, jače distorzije, zbog kojih album daleko efektnije zvuči preko slušalica, i snažniji pop momenat koji je sa sobom doneo bolje pesme.
Simbioza pristupačnosti i neposrednosti je evidentna od prvog rifa poletne There's No Secrets This Year i ambicioznih orkestracija u The Royal We, kada postaje jasno da Swoon nije samo još jedna obična rock ploča u 2009. godini. Prelomni trenutak nastupa u središnjoj numeri Panic Switch, agresivnom gitarskom singlu koga će upečatljive udice načiniti jednim od najatraktivnijih u sezoni, uprkos trajanju od šest minuta.
Glavna vrlina albuma i leži u prijemčivosti materijala koji po strukturi nije tipičan, i neskrivenom mladalačkom entuzijazmu koji izbija iz njegovih nota. Silversun Pickups se ne libe da budu kitnjasti i bučni u isto vreme, da se izgube u grandioznim simfonijskim aranžmanina i da ih prekinu naletima buke.
Može im se, jer u svakom trenutku poseduju najjače oružje – odličnu melodiju koja dominira svim pesmama i momentalno ih urezuje u svest, makar njihova anatomija delovala previše komplikovana. Zbog toga Swoon funkcioniše u dve ravni – dovoljno je komercijalan da zgrabi u startu, ali i bogat teksturama koje ne dozvoljavaju da brzo nestane s radara.
Kamen spoticanja bi za neke mogao da predstavlja Brianov glas, koji zvuči kao kombinacija Corgana i Matta Pryora (The Get Up Kids) iz manje osetne emo faze. Premda bi mogao da se okarakteriše kao sladunjav, vokal se dobro uklapa u
zvučnu celinu, naročito u hipnotišućim i eteričnim dream pop deonicama koje struje između energičnih rifova.
Silversun Pickups su mladi, nesvakidašnje perspektivni i na dobrom su putu da u potpunosti pronađu svoj stil. Ipak, ako neko i dalje insistira na prevelikom srodstvu između njih i legendarnog sastava iz Čikaga, Swoon je ponovo dobar argument, budući da je bolji od svega što je izašlo iz Corganovih rukava još od vremena ploče Mellon Collie and Infinite Sadness (1995) i da čini pretprošlogodišnje vaskrsnuće Pumpkinsa još očiglednije promašenim.
Neće biti puno boljih rock albuma ove godine.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Goran (gost)
| 29.04.2009. 13.17.45
"Neće biti puno boljih rock albuma ove godine."
Zasto? Jel mozda 28.decembar a to me niko nije obavestio?! :)
-
marko (gost)
| 29.04.2009. 13.19.26
Album cak 10 puta bolji od prvenca koji je i sam bio solidan. Sjajna recenzija.
-
malisa (gost)
| 29.04.2009. 13.48.04
I meni se mnogo svidjaju, zvuce kao My Bloody Valentine isfiltriran kroz modernu alternativu. Ja bih preformulisao poslednju recenicu - ako bude puno boljih rock albuma ove godine, skakacu od srece. :-)
-
mrvica (gost)
| 29.04.2009. 19.09.29
Meni se isprva album nije narocito svideo, ali sa svakim narednim slusanjem je postajao sve bolji... Na kraju cu mozda i pomisliti da nece biti boljih albuma u tom zvuku ove godine, ali jos nisam stigla do te faze :)
-
driada (gost)
| 29.04.2009. 20.16.56
Zasto, ali zasto, tako dobru muziku moraju da upropaste emo glasicem!?! Kao i Smashing Pumkins, zato ih nikad nisam ni volela!
-
Hmmm... (gost)
| 29.04.2009. 23.14.13
....pa i nije vam ovo neki shoegaze kad se uporedi sa recimo School of Seven Bells, Air Formation ili Asobi Seksu.... neopravdana zasluga totalno!
-
Slazem se... (gost)
| 30.04.2009. 10.54.51
...sa prethodnim komentarom (i recenzijom). Nije ovo shoegaze uopste, vec post-grunge/rock. Svidja mi se, zarazno je.
-
Miloš (gost)
| 01.05.2009. 16.18.55
Prva polovina - PREDOBRA. Posle malo pada, ali opšti utisak - odlično. Bravo za preporuku!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.