Čuvari izbora

Krajem prošle nedelje u beogradskom kulturnom centru Grad održana je dvodnevna konferencija Balkan Beat posvećena muzičkoj industriji. Pričalo se o tendencijama u menadžmentu, sponzorstvu, novim tehnikama marketinga… Pored domaćih/regionalnih izlagača, British Council je organizovao gostovanje Petera Thompsona iz distributerskog lanca PIAS UK, Keitha Howisona kao organizatora festivala Bestival i direktora Domino Recordsa Johna Dyera.

Sjajno je na ovom nivou razgovarati o muzici, mada govoriti o njenoj industriji u Srbiji je već preterivanje. Razne ideje iznete na konferenciji kod nas su skoro neprimenjive. Digitalni naplativi download, prodaja diskova preko sajtova bendova, „držite bend podalje od novinara dok ne izgradi ime“... sve je to možda funkcionisalo u slučaju Arctic Monkeysa, ali može li neko isti princip da zamisli kod nas?

Perspektive britanske muzičke industrije i srpskog pokušaja su dijametralno različite – jedni pokušavaju da održe poziciju, drugi da je steknu: prvi da nateraju ljude da i dalje kupuju, drugi/mi da nateraju ljude da opet počnu da kupuju albume.

Ali čak i na nivou informacije, bilo je zanimljivo slušati različite učesnike konferencije.

Ono što i dalje prolazi u Srbiji i gde se možda može pričati o profitabilnoj grani je organizacija koncerata. S obzirom na to da nas očekuju Arctic Monkeys na Exitu, a već smo ugostili Franz Ferdinanda, Animal Collective, Bonnie Prince Billyja i Four Tet, sve pulene Domino Recordsa, sa Johnom Dyerom smo razgovarali o budućnosti nezavisnih etiketa, novim načinima pristupu muzici, imenima koja bi Domino mogla da izvuku iz recesije, kao i ličnim uzorima. Duhovit i nepretenciozan, Dyer ostavlja utisak nekoga ko je prvenstveno fan, a tek onda zaposleni u muzičkoj industriji.

Dok je pričao o stvarima koje Domino radi u online sferi, nekoliko puta je ponovio: „Je l’ ovo marketing? Ne. Ovo je zdrav razum“.

POPBOKS: I danas se pričalo o podeli na nezavisne i mejdžor etikete. Iste žalbe se čuju svuda u svetu. Šta neko ko radi za uspešnu nezavisnu etiketu misli o tome?

DYER: Ja bih našao nekog ko bi za određeni novac skupio etikete i napravio petu mejdžor kompaniju, i time promenio načine pregovaranja u muzičkoj industriji.

Nešto slično agregatoru nezavisnih etiketa ? Da li bi onda Domino učestvovao u tome?

Upravo tako. Domino bi mogao da ponudi savetodavne usluge, ali pitanje je šta tu ima za nas, zašto bismo mi u tome učestvovali. Ako je stvaranje nove velike etikete ljudima stvarno treba, onda moraju da porade na tome. Domino i tako gleda kako da preživi; ma koliko bismo voleli da pomognemo, moramo da biramo  koju bitku da bijemo.

Mislite li da je diskografska industrija napravila pun krug, od singla, preko LP-a, kasnije u formi CD-a, ponovo do singlova?

To je istina. Na izvestan način je to proces otkrivanja. Ako se nekome svidi singl, poželeće da čuje i album. U ovom trenutku imate mogućnost da kupite samo pesmu. Zato je iTunes dobar za nezavisne etikete, ali ih je teško pridobiti da urade malo više za vas.

Ljudi koji rade marketing u Itunesu donose muzičke odluke: kad je veći bend u pitanju, oni znaju da moraju više da ga guraju, jer on više prodaje. Ali često su njihove odluke muzički opravdane, pa je odnos s njima više od odnosa s maloprodajnim distributerom. Ipak, to važi samo za Veliku Britaniju. To nema značaja ako živite u Skandinaviji ili južnoj Evropi, gde iTunes nije napravio lokalne prodavnice, jer je njima u interesu da prodaju što više singlova, a očekivano je da će se svetski hitovi i tamo dobro prodavati.

Što se tiče streaming servisa (MySpace Music, Last f.m. iLike…), da li izdavačka kuća sebi može da dozvoli da kaže: “Ne, ne dozvoljavamo streaming, ko hoće da čuje ceo album, neka ga kupi”. Koliko to utiče na vas?

Do sada smo mogli da kontrolišemo komunikaciju korisnika tih servisa i izvođača čiji se albumi streamuju, ne računajući Last f.m. Oni su nelegalan servis: etiketama ne plaćaju korišćenje muzike. Ljudi vole Last f.m, a oni se kriju iza izjave da su internet radio, a ne sajt za streamovanje, pa onda plaćaju manje nego što bi trebalo.

Što se prakse streaminga tiče, on odgovara samo izvođačima sa dosta albuma. Ali ako je u pitanju mali izvođač koji, ajde da kažemo, pokriva jedan procenat tržišta, prodaja diskova mu mnogo znači.

Prošle godine glavna priča u diskografskoj industriji bila je spajanje funkcija izdavača albuma i koncertnog organizatora, poput Madonne i Live Nationa. Koliko je to dobro?

Tako nešto može da uspe u slučaju velikih pop zvezda. Što se tiče alternativnije muzike, dovoljno je teško i ovako. Ne možeš ulaziti drugim ljudima u teren, koji je ionako mali – promoteri mrze menadžere, menadžeri mrze izdavače, to je začarani krug. Mi možemo samo da radimo ono što umemo da radimo dobro – da izdajemo albume. Pošto se veliki deo Dominovih izdanja prodaje online, bendovima pravimo i promovišemo sajtove, ali oni sami moraju da grade fan-zajednice.

A IT kompanije, koje imaju žvaku da sve znaju, su promašile tvrdeći da će uloga izdavača posati suvišna

Kakvu posebnu ulogu dobijaju nezavisni izdavači tokom ove recesije? Sad vam hitova treba više nego ikad, zar ne?

Da, naravno! Kao i uvek. Sve poznate nezavisne etikete su imale hit u prvih deset izdanja. Factory je izdao Joy Division i New Order, a onda je dosta ploča prošlo nezapaženo do pojave Happy Mondaysa. Rough Trade je prvo izdao albume bendova kao što su Scritti Politti, Stiff Little Fingers, Aztec Camera, pa je usledila pauza do Smithsa. Mute je među prvim izdanjima imao Depeche Mode, Yazoo i Erasure. Neki ljudi prosto vole nezavisne etikete, pa se zanimaju i kupuju i ono što nije hit. I to tako ide do pojave malo većeg izvođača koji pokrije sve te gubitke.

Pošto nismo kompanija koja svojim deoničarima mora da donese povećan profit svakog tromesečja, što je slučaj sa mejdžorima, mi prosto možemo da zatvorimo slavinu i kažemo: “Ok, previše smo gurali ovaj album, tržište je prezasićeno”. Iako i mi hoćemo da zaradimo novac. U vreme recesije mora da se vodi računa o tome hoćete li preterati s promocijom na prezasićenom tržištu.

Bitno je da nezavisne etikete postoje zato što ljudi prosto vole mogućnost izbora. One koji kupuju albume Britney Spears ne zanima naša etiketa, ali i njih bi pogodilo kad bi Britney bila jedina muzika u ponudi. Moguće je da neko od njih za par godina uzme neki naš album i kaže: “Vidi ovo, pa to voli moj stariji brat (ili sestra), drago mi je da to postoji”. Nezavisne etikete predstavljaju kulturni izbor.

Šta je sledeća velika stvar Domino Recordsa?

Album grupe Dirty Projectors iz Bruklina. Da li si čula za Vampire Weekend? E, ovaj čovek je njih inspirisao da se bave takvom muzikom. Pa onda Srbija to može da downloaduje u hiljadama primeraka, a mi ništa da ne dobijemo od toga (smeh).

Ozbiljno govoreći, ako se pogledaju srpski koncertni uspesi izvođača Domina, može se zaključiti da alternativna kultura i suprotstavljanje mejnstrimu predstavljaju paralelu onom mučnom što se dešavalo u vašem društvu.

Pomenuli ste Factory Records, a pročitala sam ranije šta ste napisali kad je Tony Wilson preminuo. Da li Domino danas želi da se ugleda na Factory, da ima isti uticaj?

On mi je bio jako drag, kao prijatelj. Mada, ja nikad ne bih potpisao ugovor s njim; čovek je bio potpuno haotičan. Mislim da se naš vlasnik Lawrence Bell ugleda na Chrisa Bleckwella iz Island Recordsa. Ali naravno, mi se ugledamo i na Factory, Rough Trade, Creation, Mute, danas Beggars Banquet. Gledamo šta su oni radili i trudimo se da izbegnemo greške koje su pravili. Dosta stvari u vezi sa Tonyjem bih izbegao. Svi ti bendovi ne bi ušli u Factory da nije bilo njegovih PR strategija, njegove strasti za antikulturom. A i oni sami su bili neverovatno posvećeni, prosto im novac nije bio glavni motiv. U tom smislu se ugledamo na takve etikete.