Izranjavani, tronuti, zaneseni...

Naziv originala: Seven Pounds
Scenario: Grant Nieporte
Uloge: Will Smith, Rosario Dawson, Michael Ealy, Barry Pepper, Woody Harrelson, Elpidia Carrillo
Žanr: new age drama
Trajanje: 123 minuta
Uvoznik: Tuck

Legitimno pravo svakog glumca je da barem pokuša da pobegne iz nametnutog kalupa i proširi radijus delovanja. U suprotnom, svet bi možda ostao uskraćen za većinu talenata Clinta Eastwooda, recimo.

Dakle, Will Smith je poželeo prvu potpuno dramsku ulogu i učinio sve da svoj san pretvori u javu. Namera i trud za svaku pohvalu, ali, nažalost, kada se odmaknemo od htenja, dolazimo do procene dometa Sedam života. A tu ni semantička gimnastika ne može biti od značajnije pomoći – Sedam života pokazuju krupne manjkavosti na gotovo svim nivoima (uz izuetak tehničko-tehnološke ispravnosti i uglađenosti koje se podrazumevaju kad je reč o delu ovakvog gabarita).

Već na nivou zapleta priča deluje gnjecavo, manipulativno, reciklirano i isprazno. Will Smith, ćudljivi agent poreske uprave s velikom tajnom, nastoji da na diskretne načine spasi živote sedam stranaca. Tačnije, reč je o 5+2, ali tu već zalazimo u producentske domišljatosti usled kojih su dva lika izbačena, uključujući i „našu“ Bojanu Novaković, a u cilju skraćivanja filma na prihvatljiva 123 minuta.

Pomenuta tajna i njeno obrazloženje usled jednog neopreznog flešbeka upadaju u oči i manje usredsređenih gledalaca već oko 30. minuta priče. Autori za to ne mare, nadajući se da je samo prisustvo krajnjeg obrta u priči, pa bio on tako budalast i očigledan kao ovde, dovoljno da publiku ostavi bez daha.

Gabriele Muccino je postao Smithov kućni reditelj za dramski prenaglašene projekte. Međutim, njihova prethodnja saradnja U potrazi za srećom (The Pursuit for Happyness) daleko je uspelije delo od Sedam života. Možda zato što se radilo o zauzdanijoj i u samoj postavci skromnijoj varijaciji na temu Kramer protiv Kramera. Posle Bentona, Muccino se u svom prepisivačko-propovedničkom žaru ustremio na Atoma Egoyana, te u Sedam života pratimo patnje likova koji su svi do poslednjeg izranjavani, tronuti, toliko zaneseni svojim mukama da ni ne slute da pomoć stiže.

Dok Egoyan uspeva da se izbori sa pretencioznošću svojih postavki i da egzistencijalni grč predoči kao jedini modus postojanja u zahladnelom svetu tuge i okrutnosti, Muccino i Smith osećaju goruću potrebu da ovu tešku konstrukciju od priče dovedu do grandioznog, srcecepajućeg (srećnog) finala. Na putu njihovoj nameri, pak, našli su se opšta smislenost, odsustvo pravog sadržaja i iskrenih emocija i filmska pismenost.

Štaviše, prave drame ovde nema, pa samim tim ni katarze; Smithov dobročineći Ben Thomas nije Amelie Poulain, i tu čak ni božanski nežna i šaputava melanholija trubadura Nicka Drakea kao zvučna pokrivalica kadra ne spasava stvar.

Sedam života je prost zbir niza pogrešnih procena. Studiji su omanuli smatrajući da je dovoljno uozbiljiti priču i ubaciti dojučerašnjeg akcionog heroja (i to odličnog) u tragičarski okvir. Na to se nadovezala procena reditelja Muccina da je na ovakvoj osnovi moguće izgraditi snažnu dramu bogatu porukama i podukama, a prevario se i Smith verujući da je baš ovo pravi naslov za prelaz u oskarovsku ligu.

Sedam života ostaje rečit argument u prilog samokontroli i samospoznaji kao stazama kojima se stiže do samounapređivanja. Clint zna mustru, ali ćuti. Takva je pojava.