Deca džungle

Scenario: Fabrice Du Welz
Uloge: Emmanuelle Béart, Rufus Sewell, Julie Dreyfus, Petch Osathanugrah
Žanr: drama, horor
Trajanje: 96 minuta
Proizvodnja: Francuska, Belgija, UK, 2008.

Francusko-engleski bračni par, u tumačenju Emmanuelle Beart (Francuskinja, Osam žena) i Rufusa Sewella (Grad tame), izgubio je jedinca u cunamiju koji je šest meseci ranije opustošio Tajland. Dečakovo telo nikada nije pronađeno i nada da je živ još postoji, bar u snovima ožalošćene majke.

Kada na snimku koji prikazuje posledice pustošenja u Burmi ugleda dete koje na sebi ima majicu identičnu onoj koju je na sebi imao njen sin kada je nestao, Jeanne odlučuje da krene u potragu. Muž Paul, posle prvobitnog dvoumljenja, kreće s njom.

Po osnovnoj postavci, Vinyan najviše duguje Roegovoj ekranizaciji priče Daphne Du Maurier Don’t Look Now u kojoj očajne roditelje, Engleze, tokom posete Veneciji progoni sećanje na prerano upokojenu kćer. Opsesivna potraga za mrtvim detetom je i u fokusu interesovanja režisera i koscenariste Fabrica Du Welza. Belgijanac poseže za ekstremnom egzotikom i radnju smešta u Severoistočnu Aziju, na destinaciju koja je, gorke li ironije, poznata kao meka seks (pedofilskog) turizma.

Bežeći od istine, Paul i Jeanne su spremni da zavire u samo srce tame kako bi našli odgovor na pitanje koje ih muči. Samo, ono što će tamo naći možda neće biti ono što su očekivali i čemu su se nadali.

Vinyan u sebi sjedinjuje elemente podžanra trilera o nestalom detetu (pored pomenutog Roegovog filma u ovu fioku spadaju, na primer, noviji Los sin nombre i The Forgotten), azijskih priča o osvetoljubljivim duhovima (poput dugovečnog Ju-on/The Grudge serijala Takashija Shimizua) i eksploatacijskih italo horora o ljudožderima (kao što su Cannibal Holocaust i/ili Inferno in diretta Ruggera Deodatta).

Poslednji čin i ima dosta zajedničkog sa načinom na koji je Francis Ford Coppola razrešio priču u ratnom klasiku Apocalypse Now, a nedvosmislene paralele se mogu povući i sa ekranizacijama Goldingovog Gospodara muva ili Serradorovim ¿Quién puede matar a un niño?.

Na sreću, Vinyan uspeva da očuva samosvojnost i posebnost. Reditelj izlazi na kraj sa mnoštvom prethodnika i uzora, kao i sa vlastitim ambicijima da filmskim jezikom dočara osećaj očaja i teskobe.

Bez obzira na bogatu horor citatnost, Vinyan neće zadovoljiti one željne šokova i krvoliptanja. Du Welzov pristup je suptilnije vrste. Nasilje je u službi priče i građenja atmosfere, a ne da bi „naparilo“ oči onih željnih (veštačke) krvi. Napetost u filmu se razvija bez žurbe, još postepenije nego u Du Welzovom debiju Calvaire.

Dok će ova namerna usporenost odbiti one sklone direktnijem pristupu, strpljiviji će biti nagrađeni fascinantno deliričnom završnicom. Hrabar na planu postavke, kompetentan na nivou izvođenja, Vynian se lako i brzo nameće kao jedno od najintrigantnijih žanrovskih ostvarenja u poslednjih nekoliko sezona.