Invazija otimača duša

Originalni naslov: The International
Scenario: Eric W. Singer
Uloge:: Clive Owen, Naomi Watts, Armin Mueller-Stahl, Brian F. O'Byrne
Žanr: politički triler
Trajanje: 118 min.
Proizvodnja: SAD, 2009.

Sticajem okolnosti desilo se da Međunarodna zavera postane aktuelnija nego što je planirano: zbog slabih rezultata na probnim prikazivanjima upriličena su dosnimavanja, a premijera je pomerena za pola godine, taman na vreme da svetska ekonomska kriza postane opšte mesto na svačijim usnama (i u svačijim košmarima).

To ne znači da je Međunarodna zavera proročki film u bukvalnom smislu, jer zamešateljstva o kojima se ovde govori ne nalikuju previše na aktuelna dešavanja po slovu koliko po duhu. Beskrupuloznost i zlikovaštvo bankarskog sistema tematizuju se kroz trilerski zaplet o velikoj međunarodnoj banci koja se bavi sponzorisanjem trgovine oružjem na veliko, te državnim udarima i potonjim držanjem u šaci "mladih demokratija" koje su uz takvu pomoć svrgle tirane. Pošto su u igri velike cifre i mnogo moći, oni koji nanjuše trulež u bančinim aktivnostima bivaju bezobzirno smaknuti.

Clive Owen igra agenta Interpola Louisa Salingera, čiji partner se primakao preblizu zlikovcima i zbog toga stradao. Salinger se zariče da će raspetljati zamršeno klupko čiji se konci vuku od Italije do Amerike, Turske, i šire. U tome mu pomaže Naomi Watts u nezahvalnoj, rutinski prilepljenoj ulozi, čija je jedina svrha u filmu da gledaoci na jednoj zgodnoj plavuši odmore oči od neobrijanog Owena i gnusnih japija u preskupim odelima.

Tom Tykwer (Trči Lola trči, Parfem) unosi nešto evropskog senzibiliteta u ono što bi u rukama nekog američkog kolege možda bio konvencionalniji triler. U tome mu pomaže mudoviti debitantski scenario Erica W. Singera, prožet autentičnim besom i gnušanjem prema međunarodnoj bankarskoj zaveri (koja bi drugde bila puki izgovor za žanrovske konvencije). Reditelj kadrira velelepne nebodere centara moći kao da su džinovski nadgrobni spomenici zlokobnih nekropola, a automobile i njihove zombifikovane vozače kao da su bezdušni automati vođeni slepim, neljudskim porivima.

Horor intonacija nije slučajna: Tykwer dosledno režira svoj politički triler kao da je na korak od SF-strave Kaufmanove Invazije trećih bića. Bezdušne računovođe i ostali kalkulanti govore o državnim udarima i ratovima kao o prostim biznis-poduhvatima. Ljudski životi samo su cifre u njihovoj računici, a Tykwer ih prikazuje kao hladnokrvne otimače ljudskih tela i duša.

Nažalost, ponešto od te hladnoće oseća se i u pristupu glavnom junaku, koji je kao lik tek skiciran. Izvesna distanca prema liku i događajima u koje je uključen čine da Međunarodna zavera jače apeluje na intelekt a manje na emociju. Zbog toga triler trpi - gledalac nije dovoljno uvučen u priču koja skače iz zemlje u zemlju, i s kontinenta na kontinent, pri tome postajući sve komplikovanija.

Što se akcionih scena tiče, komplikovana 15-minutna pucnjava u Guggenheim muzeju u Njujorku za svaku je antologiju. Podjednako veliko postignuće nalazi se i u sjajno uhvaćenoj neljudskoj atmosferi sveta kojim vladaju bankari. Tome valja dodati i cinično-antiklimaktički završetak (koji neće biti po svačijem ukusu).

U suštini pesimističan, on ipak nudi jednu vrstu nade - ako ne kroz veru u međunarodne zakone i sudove, a ono bar kroz snagu individualnog čina.