…Jer ona sme da zna

Scenario: Alan Ball (po romanu Alicije Erian)
Uloge: Summer Bishil, Peter Macdissi, Aaron Eckhart, Toni Collette, Maria Bello
Žanr: drama/ komedija
Trajanje: 124 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Alan Ball (producent oskarovske drame Američka lepota i dve uspešne serije – Six Feet Under i True Blood) kao da ne bi tek tako da napusti svet američkih predgrađa namenjenih srednjoj klasi. A i zašto bi? Očito mu to okruženje odgovara; svaki put kad mu krene u pohode, sleduje mu Oskar, Emmy, Zlatni globus ili barem duge ovacije. Towelhead (poznat i pod naslovom Nothing is Private), prva Ballova bioskopska režija, još jedna je snažna karika u ovom nizu.

Ozbiljnija satira, pa još i nadograđena blagom ali dovoljno upadljivom političkom nekorektnošću, odavno je postala važan deo filmskog i televizijskog glavnog toka (velikim delom to je zasluga upravo Ballove Američke lepote, koja je utabala put čak i Očajnim domaćicama). Ball to zna i zato nije rad da tek tako napusti osvojenu teritoriju. Iako su slične priče vremenom izborile status zasebnog žanra, Ball uspeva da iznađe ne toliko rabljenu perspektivu. Nešto tamnijeg tona, mora se dodati.

Smešten u završne dane zalivskog rata, Towelhead (inače, anglosaksonski izrazito pogrdan naziv za stanovnike arapskog porekla) donosi priču o sazrevanju 13-godišnje Arabo-amerikanke Jasire (zapanjujuće zrela kreacija Summer Bashil). Jasira se ističe po fizičkoj zrelosti i nadolazećoj lepoti, ali naprosto ne ume da kaže „ne!“.

Histerična majka (Maria Bello) je šalje kod oca (Peter Macdissi), inženjera NASA koji je jednu (versku) rigidnost naprosto zamenio drugom (slepom željom za integracijom među domicilne žitelje). U novom domu, naizgled snenom predgrađu, Jasira se nađe u klinču s damarima vlastite seksualnosti i privlačnosti prema nekoliko decenija starijem susedu (Aaron Eckhart). Kao da to nije dovoljno, izložena je rasističkom maltretiranju vršnjaka i neželjnom pokroviteljstvu komšinice, ovisnice o pitanjima ljudskih prava. A tu je i privrženi tamnoputi drug iz školske klupe.

Ballova intervencija na već potrošenom tkivu podžanra u kome je izabrao da se kreće predstavljala je i okosnicu loših kritika čiji je prvi talas gotovo potopio ovo ostvarenje i odložio bioskopsku distribuciju. Naime, autor svesno u središte priče stavlja devojčicu koja se ne libi da svoje prve seksualne i srodne fantazije iživi na javi.

Balla interesuju posledice tog preobražaja unutar datosti nezavisnog (tzv. Sundance) filma – šta se desi kada pretpostavljeno napaćeni objekat tlapnje postane proaktivni subjekat? Muškarci upadaju u njene zamke, Jasira greši i uživa u sladostrašću, a autor iako pokazuje razumevanje, svoju junakinju ostavlja bez apologije.

Alanu Ballu je na dušu stavljeno grubo odsustvo delikatnosti u bavljenju pipavom temom, ali strasti su strasti, a reditelja je u ovom slučaju nesumnjivo pokretala strast za rekonstrukcijom okoštalih žanrovskih konvencija. Tamo gde su zadrti prepoznavali odsustvo takta, dobranemerniji i opušteniji će prepoznati hrabrost da se pliva uzvodno i krikne kad bi većina šaputala.

Beskompromisnost u koncipiranju i tretiranju ključnog lika silinom domino-efekta oslobodila je mnoge druge mogućnosti. Lišen stega političke korektnosti i lažnog čovekoljublja, Ball ne zazire od ubojite satire, dajući oduška svojoj mizantropiji, ali, srećom, na filmski kultivisan način. Towelhead je upravo to – mali, neodoljivo bezobrazan i izvanredno izbalansiran ogled, kome može da zasmeta senka koju baca obilje inferiornijih ostvarenja na tu temu.