Gorčina sa osmehom

Mesto: Dom omladine, Beograd
Vreme: Sreda, 25. februar 2009.
 

Američki rocker Chuck Prophet je preksinoć bez velike pompe popunio sedeću bioskopsku salu Doma omladine, i to ne treba da čudi ako se ima u vidu odnegovanost domaće publike preko tekstova u Ritmu i radijskih emisija Žikice Simića.

Kada, međutim, pogledate jedan tako opušten, a tehnički perfektan nastup kao što je bio ovaj, ne možete a da se ipak ne zapitate kako i nakon toliko godina Prophet nije ostvario veći uspeh u domovini. Ovaj muzičar jednostavno ima sve – dobar je pripovedač, izvešten do perfekcije kad je reč o pesmi. Njegov stil na gitari je mnogo širi od kantautorskog, podrazumeva i ritmičke i solo deonice koje ne ulaze u taj izraz, i koje neretko prizivaju bend i rock energiju.

Predmet jedne Prophetove (auto)ironije preksinoć bila je upravo činjenica da je bioskopska sala Doma omladine najbolja dvorana (možda i jedina „dvorana?“) u kojoj je do sada svirao na ovoj turneji. Slična situacija je bila i sa njegovim bivšim bendom Green on Red, koji i pored konzistentne karijere nikada nije doživeo komercijalni uspeh.

Razlog bi mogao da leži u činjenici da je reč o pripadniku dela new wave generacije koja je bila na smrt inficirana rock and rollom, shvaćenim kao utočištem autsajdera (osećanje koje dele sa Gun Club). Taj zvuk je široj publici mogao da zvuči arhaično, a pitanje je koliko je od pomoći bila podrška kritike u vidu brojnih paralela sa slavnom linijom rockera odmetnika koji su im prethodili. U intervjuu koji je svojevremeno objavio Ritam Prophet deluje iznervirano zbog toga što se opet provlači tamo neki Neil Young, kao da hoće da kaže: Hej ljudi, nas ne zanima prežvakavanje tradicije, priče iz prošlosti, Woodstock... mi živimo danas, mi pevamo o ljudima i svetu oko nas.

O tome se radilo i na njegovom solo nastupu u Domu omladine. Naravno da je reč o kantautorskoj tradiciji, i naravno da su pre Propheta postojali velikani i da je on toga svestan, ali nemoguće je bilo ne osetiti kod njega jaku potrebu za demistifikacijom tog izraza kako bi on bio sposoban da ubedljivo progovori o sudbinama ljudi danas, sudbinama koje su itekako vredne da uđu u pesmu.

Bez toga, kantautorski izraz ostaje samo forma, matrica lepa ali udaljena i bezazlena. Čini se da u tome leži Prophetovo prokletstvo-talenat. Taj nemirni, moglo bi se reći pankoidni stav da je važno ono što je „ovde i sada“ koji se nalazi iza i unutar pesama čini ga tako posebnim.

Kada je reč o demitologizaciji, ne verujem da bi neko drugi na bini ispričao kako je Townes Van Zandt prodavao i potpisivao svoje vinile posle koncerta. Mogao je komotno da nas počasti nekom poluistinom. Ali onda to ne bi bio Prophet, čovek koji ume sa osmehom da priča i peva o najtežim ovozemaljskim stvarima.

Preksinoć smo tako imali prilike da čujemo i kako su neki njegovi prijatelji ostali bez kuća jer nisu mogli da otplaćuju kredite. On je, kaže, dobro prošao, pošto nije imao ništa (kasnije smo saznali da se preselio i da živi sa roditeljima).

Povezano:

• Spreman za MTV, Intervju
• Plodovi gneva, Ritam arhiva (1990)