Živeli mrtvi!

Scenario: Bruce La Bruce
Uloge: Jey Crisfar, Katharina Klewinghaus, Susanne Sachße, Marcel Schlutt
Žanr: Gay-soft porno art zombi horor komedija
Trajanje: 95 min.
Proizvodnja: Nemačka/ Kanada, 2008.

A, sada – nešto sasvim drukčije!  

Bruce La Bruce, veteran levičarskih mock-angažovanih filmova sa dražesnim naslovima poput Give Piece of Ass a Chance (2007), poduhvatio se motiva zombija – i napravio svoj najkoherentniji, najduhovitiji, najpametniji i najkomunikativniji film. To pod uslovom da vam povremeni prizori eksplicitne muške ljubavi nisu nepremostiva prepreka za komunikaciju s ovim filmom. I da niste toliko učmali u buržoaskoj estetici da bi vas šokirao tako logičan i normalan prizor (za zombi film!) u kome ljubavnik svog mrtvog-pa-oživelog partnera "voli" kroz krvavu rupu na stomaku.

Ako ste u stanju da prevaziđete gadljivost prema pomenutim stvarima, i još imate žicu za kemp humor, parodiju i artističko ludiranje, onda Otto nudi najviše originalne, sumanute zabave koju je ijedan zombi film pružio još od Shaun Of The Dead.

Ipak, upozorenje: čak i bez gay-momenta (koji nije preteran), postoje bar još dva moguća problema u recepciji ovog filma.

1) Ovo uopšte nije horor, pa oni koji očekuju puku gay-varijaciju na ustaljene (hetero) zombi situacije mogu biti razočarani.

2) Struktura filma je iscepkana, epizodična, po uzoru na, recimo, rane filmove Johna Watersa (sa često apsurdnim i iracionalnim razvojem situacija), što naviklima na uobičajeno žanrovsko pripovedanje može biti veći problem od tih nekoliko sekundi gay-sexa.

"Zaplet" se sastoji u sledećem: Otto je mladić koji ustaje iz groba, odlazi u grad, cunja po klubovima, sreće neke likove, ima odnose bez strasti s njima (s krvavim ishodima), a onda naiđe na rediteljku-lezbijku Medeu Yarn, koja veruje da je njegov zombi izgled samo emo-šminka a ukočeno ponašanje prebukvalno shvaćena metoda Stanislavskog. Ona ga angažuje za svoj artistički politički epik u kome kritikuje današnji svet, njegovu obezljuđenost, samodestruktivnost, proizvodnju đubreta i sranja u bukvalnom i metaforičkom smislu.

Zombi je ovde očita metafora za umrtvljenu ljudskost mladog čoveka, autsajdera, neuklopljenog, izgubljenog, koji luta svetom na ivici apokalipse u kome je sve moguće. Osim ljubavi. Otto je film sa stavom, i to smelim i originalnim, a iznosi ga s mnogo duha.

Mnoge od duhovitih scena vezane su za pretenciozni (crno-beli) film u filmu, u kome se pompeznim glasom i još pompeznijim manirizmima iskazuju stvari koje, zapravo, nisu neistinite, a prošarane su gnušanjem prema ovom svetu, u stilu: "Ah, volim miris groblja popodne. Podseća me na istrebljenje". Reklo bi se da La Bruce to poluparodično intonira iz rezignacije pred besmislom ozbiljnog angažmana, tj. zaludnosti pokušaja da se evidentno zatrovani svet reanimira i ozdravi. Bruce je razočarani idealista, dakle cinik, koji je ozbiljan dok se šali, jer jedino kao šalu može da plasira ideale u svetu koji je i sâm pretvoren u vrlo crnu šalu na račun svih nas.

Otto nas ubedljivo stavlja u cipele jednog zombija. Za razliku od hetero-zombi filmova, u kojima se apokalipsa ove civilizacije prikazuje kao nešto strašno, gde su živi pozitivci, a zombiji su zlikovci – Otto ima dirljivo nihilističku vizuru koja priželjkuje krah ovog gnusnog sveta: "normalni" i živi likovi su negativci, a zombi je tek manje-više mortifikovani lik koji luta kroz "mrtvi" svet normalnih gde ne nalazi svoje mesto. 

Otto nudi najparadoksalnije spojeve emocija, i uspeva da bude i smešan, i melanholičan, i intelektualan, i vulgaran, i zloslutan, i gnusan, i erotičan, i elegičan, i patetičan, i antipatetičan. Ovaj film vidim kao ekvivalent nečijeg igranja na sopstvenom grobu: dance macabre na grobu sveta koji još nije sasvim shvatio da je mrtav. Dakle: zabava za celu porodicu!