Argentinska glavolomka

Originalni naziv: La mujer sin cabeza
Scenario: Lucrecia Martel
Uloge: María Onetto, Claudia Cantero, César Bordón, Daniel Genoud
Žanr: drama
Trajanje: 90 minuta
Proizvodnja: Argentina, 2008.

Predstojeći FEST nam kroz nekoliko ostvarenja nudi uvid u stanje novog/ mladog argentinskog filma, a kao ključni naslov u toj ponudi donedavno je figurirala upravo Žena bez glave. Film je misteriozno nestao s festovskog menija, ali i dalje nosi titulu najboljeg filma bez distribucije u Americi za prošlu godinu (po izboru udruženih filmskih web-recenzenata). Uz to, prikazan je u okviru glavnog programa poslednjeg festivala u Kanu. U toj i takvoj postavci, zanimljivo je videti kakvi su dometi ovog hvaljenog ostvarenja.

Argentinska kinematografija je možda u usponu, ali Žena bez glave svakako ne spada u grupu filmova koji zavređuju neku posebnu međunarodnu pažnju. Režiserka Lucrecia Martel (koja je napisala i scenario, tako da je u potpunosti odgovorna za ne/uspeh projekta) želela je da u svom filmu što vernije dočara život argentinske srednje klase. I mada je u tome, reklo bi se, dobrim delom uspela, negde tokom stvaralačkog zanosa zaboravljeno je zlatno Hitchcockovo pravilo da film treba da bude „život bez dosadnih delova“.

A počelo je dobro. Dok je vozila slabo prometnim putem, sredovečna ali dobrodržeća Vero (María Onetto) kolima je naletela na nekoga ili nešto. Preplašena i pometena, žena nastavlja dalje ne proverivši šta se dogodilo. Naravno, savest uskoro počinje da je grize i Vero, tako bar izgeda, ne može da pronađe mir dok ne sazna odgovor na pitanje da li je postala ubica ili ne? Nažalost, ako se izuzmu obećavajući početak i kvalitetna fotografija, Žena bez glave nema mnogo da ponudi.

Problema ima pregršt, a glavni je osećaj da ste film počeli da gledate od sredine. Naravno, stvari se mogu povezati i tokom filma, u hodu, ne mora sve biti servirano na tanjiru, ali Martel zaista preteruje. Naime, ne postoji ni nagoveštaj pokušaja da se objasne odnosi među likovima – gledaocu je ostavljeno da nagađa ko je kome ko, što gledalačko iskustvo čini mučnim i napornim. U više navrata tokom filma, bez bilo kakve pripreme, u priču se uvodi po šest i više likova; kadar je gotovo uvek krcat ljudima koji pričaju, spremaju hranu, gledaju televiziju...

U svom tom mnoštvu, gubi se fokus. Zamislite da ste se našli u prostoriji prepunoj nepoznatih ljudi. Koliko vremena bi vam trebalo da sami, bez pomoći, proniknete u njihove odnose? I taman kad ste bar koliko-toliko pohvatali konce (ili ste bar na dobrom putu), Martel uvodi novu grupu, i tako do kraja filma, iznova i iznova.

Nepreglednosti doprinose i neobični uglovi kamere koji onemogućavaju gledaocu da vidi šta se tačno događa. Ova taktika u prvom trenutku može predstavljati osveženje, ali posle prve trećine fima postaje iritirajuće repetitivna. Likovi ispadaju iz kadra, drugi se roje negde po rubovima, a omiljeni režiserkin postupak je da postavi kameru na zadnje sedište automobila i snima vožnju po argentinskim krajolicima (ovo se nekoliko puta ponavlja i traje duže nego što bi ekonomičnost filmskog vremena dozvoljavala).

Kada se sve sabere, pred nama je gotovo negledljivo ostvarenje čiji autori su iscrpeli svo svoje znanje u silnoj želji da oneobiče stvari, neželjeno prešavši demarkacionu liniju koja razdvaja umetnost i umetničarenje, osobenost i jalovo eksperimentisanje, smislenost i zaludnost.