Britanski doajeni metala su u okviru turneje na kojoj promovišu kompilaciju Somewhere Back in Time - The Best Of: 1980-1989 pred mnogobrojnom publikom još jednom pokazali Beogradu zašto su u domenu u kom deluju praktično nedostižni
Mesto: Beogradska arena, Beograd
Vreme: Utorak, 10. februar 2009.
Organizacija: Talent Box
Iron Maiden se ne menja. Postava se, doduše, povremeno menjala, ali Iron Maiden su sve vreme Iron Maiden - pogotovo u ovoj, šestočlanoj postavi.
Kao i sve stvari koje se ne menjaju, ova grupa je zgodan orijentir; referenca za izvesna merenja koliko smo se mi promenili. Od vremena kad smo ih slušali; ili, ako nikad nismo prestali – vremena kad smo počeli da ih slušamo.
Ne bi, međutim, valjalo prevideti jednu jako bitnu stvar: različitim ljudima muzika služi za različite stvari. Jednostavno, kod nekih ljudi u nekom trenutku prestane potreba da im se (sva) muzika koju slušaju proteže preko celog života; kod nekih se nikad ni ne javi. Dalje, nekome je ovo što rade – i to prilično dobro - Iron Maiden sasvim dovoljno od muzike, a nekome ne može ni da počne da bude dovoljno.
U svakom slučaju, teško je i zamisliti bezazleniji show od onog koji je britanska šestorka sinoć, nakon gotovo nezvaničnog nastupa basistine ćerke Lauren Harris, priredila u Areni. Iako su teme koje obrađuje Iron Maiden među najtežim mogućim – smrt, bol, rat, strah..., način na koji su tretirane praktično ne dozvoljava da ih istinski povežemo sa realnošću. Najveća vrlina i najveća mana Maidena je ista stvar: njihova muzika nema gotovo nikakve veze sa životom.
Tehnički, predstava je bila korektna. Teško, međutim, da može biti govora o nekakvom izgibeniju da se publika posebno počasti, i tu se krije i razlog za jedinu značajniju zamerku u okviru koordinatnog sistema u kom deluje Iron Maiden. Ne zato, daleko bilo, što srpski fanovi po defaultu zaslužuju više nego npr. slovački ili britanski, nego zbog najave Brucea Dickinsona s početka koncerta da se sprema nešto posebno, što bi moglo da nas sve poduže zadrži u Areni.
Znajući, bar iz nekad bliskog okruženja, koliko se može voleti Iron Maiden (i bar sluteći zašto i kako), bio sam spreman na višesatno stajanje pred binom i niz manje poznatih pesama. Ali ako je ne baš gigantskih 90-ak minuta svirke koje je Arena sinoć dobila sadržalo puno više od rutine, potrebno je biti puno veći poznavalac koncertne prakse Maidena od mene da bi se to detektovalo.
Naravno, rutina u ovom slučaju ne podrazumeva malo. Bruce Dickinson vrši dužnost frontmena veoma intenzivno i detaljno; basista Steve Harris, reklo bi se sa istinskim uživanjem, iznosi status možda-i-prvog-čoveka grupe; šestoruka gitarska rešenja ne deluju ni najmanje mrzovoljno, a ne nedostaje ni bukvalne pirotehnike. Jedini koji deluje kao da se možda malkice pati je bubnjar Nicko McBrain – koji je, opet, institucija za sebe, kakvu ovakav utisak možda samo dodatno učvršćuje.
Iron Maiden obrađuje (pseudo)istorijske, književne i ostale teme na način koji ih svodi na nešto što bi se teško moglo opisati preciznije nego kao kič, ali bilo bi bez veze, pa i nekako bezobrazno, zbog toga otpisati ovu grupu kao bezvrednu. U zavisnosti od godina i potreba, Iron Maiden može predstavljati značajne stvari. Zanimljiv crtać; bezazlenu avanturu; uzbudljivu maštariju...
...Sentimentalno putovanje; utočište; miris i ukus jednostavnijeg života; opipljivu nostalgiju. Bake i deke umiru – Iron Maiden ostaje.
Na koncertnom albumu Bolje jedno vruće pivo nego četri ladna čuje se kako Rambo Amadeus animira publiku šaleći se na račun gitarista koji izazivaju salve oduševljenja koristeći binsko ozvučenje kao podlogu za nogu: "Prvi put u vašem gradu: dvije noge na monitoru!"
Iron Maidon ima osam nogu na monitoru, Brucea Dickinsona i simpatičnog Nicka McBraina. Kad je ovaj estetski domen u pitanju – nema dalje, to je to. E sad, da li je to zato što je u pitanju slepa ulica, planinski vrh ili, uostalom, i jedno i drugo – mora li baš uvek da bude važno?
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari