Exit

Ono što je originalno u japanskoj školi psihodeličnog rocka i srodnih formi uglavnom počiva na plećima usamljenih pojedinaca, ličnih ludaka ili ludaka ličnosti koji podvrgavaju muzičkom egzorcizmu i sebe i druge na način koji bi uznemirio i Rokyja Ericksona. Od fantazmagoričnog Corneliusa do najnovijeg solo maverika LSD March, japanski one-man psychedelic carousel se vrti i odmotava, često uz mnogo više tehnikolor radosti i upijanja prirodnog hedonizma nego što je to ikad na Zapadu bilo, osim u najranijim danima psihodelične umetnosti.

Shugo Tokumaru je verovatno najveći novi talenat s rubnih područja rock muzike koga smo imali prilike da otkrijemo u poslednje vreme. Njegova neobuzdana autorska muzika na mnogo instrumenata, često tradicionalnih, koji sumnjivo zvuče kao igračkice, doživljava svoj vrhunac na trećem po redu albumu Exit (prvi objavljen za ceo svet, mada je to danas relativan pojam).

Ovo pre svega zbog jednog autentično opojnog tumačenja umetnosti visoke improvizacije koja se može slušati kao vrhunska pop muzika, a da vas uši ne izdaju posle nekog vremena.

U ovoj rapsodiji nalazimo survane delove svih psihodeličnih momenata iz istorije, raspevane harmonike i razularene žičane instrumente, rakete koje lete i jedan mogući blues sa granice vremena. Iznad svega, nalazimo sve one muzičke potencijale koje je psihodelični rock svojevremeno otvorio – veselo složene raskošne slojeve raznih melodija, po dve ili više unutar pesme, blještavo slikovitu naraciju koja kombinuje efekat reči i zvuka, što izaziva nepoznate čulne efekte.

Dovoljno je reći da Shugo na turnejama sarađuje s veličinama spontanog dešavanja zvukova Magnetic Fields, u kojima Stephen Merritt svira mnogo instrumenata, baš kao i Shugo. Ne zanemarimo ni Lightning Bolt, Melt Banana, pa ni Eugenea Chadbournea kao moguće uticaje, te neugasli šaljivi duh Jonathana Richmana koji tu negde provejava, ali neka nam sve pomenuto služi samo kao odrednica da bismo u svesti još jasnije izdvojili njegovo mesto u udaljenom predgrađu pop muzike.

Ovde nema granica i čini se da ih nikad nije ni bilo: dok snima u svojoj sobi, Shugo tvrdi da je njegova muzika “dnevnik snova”. Verovatno je to ona „homegrown counterculture" o kojoj Arthur Magazine piše s neopterećujućom strašću, a svakako je deo opšte globalne potrebe da se bar malo bude u nekom vreme-prostoru koji ne može da se potroši, da se glava malo odmori makar za onoliko koliko traje iznenađenje ove ploče.

Exit ipak traži razmatranje, naprosto vapi za aparatom klasične pop kritike. Toliko je njena razigranost i nepredvidljivost zarazna, da bih se usudio još jednom da podsetim kako je popularna muzika u stvari zaboravila sve svoje draži zasnovane na emotivnom iznenađenju, putenosti i melodiji koju možete zviždati. Šta će nam onda pop muzika kakva je danas, zapitaće se neko i biće u pravu.

Ako se sme tako reći, vraćajući se u beatlesovsku podsvest pop kulture, pa čak i u predbeatlesovske inspiracije, Shugo nalazi izlaz iz muzičkog klišea kao takvog – kao koncentrisani Ariel Pink, kao raspevani Takeo Toyama, kao Cornelius na dečjim igračkama – Shugo ume da nas obraduje a da niko ne zna kako mu je to pošlo za rukom, kao da je ptica na grani.

A album peva nerazumno i slobodno od prvih taktova – tako je Parachute skoro klasična brza hit melodija iz zlatnog doba singlica, samo što zvuči kao da ju je Branko Kockica jednom davno mogao otpevati, sve s pogrešnim akcentom, pa je tim i slađa; Green Rain vas udara raskošnom temom na raznim dirkama, a Clocca je prvi veličanstveni momenat, tipična Shugova rastrojena orkestracija savršene melodije koja se napola svira na instrumentima-igračkama.

Parachute

Mada instrumental, Future Umbrella bi rado postala pesma iz kakve luckaste rusko-japanske animirane kolaboracije; preslatka nežnost uspavanke za dragu Button, praćena je light-industrial zvončićima umesto ritma, tako da polako postajemo sigurni da je Shugo svoju dragu upoznao u dečjoj emisiji; Sanganichi je verzija japanskog napeva za vestern TV seriju, a frenetično zvrknuta D.P.O. minijatura na igračkama koje ovde nalazimo u normalnoj upotrebi, još jednom otkriva da je ploča možda stvarno snimljena u vrtiću.

Hidamari je opčinjavajuća balada sa ehom koji podražava eho velikog grada, tako čest u ranim psihodeličnim pesmama; La La Radio nastavlja u sličnom začaranom smeru, polako zaokružujući album himničnim istorijskim odavanjem počasti mediju radija (koji ostaje uključen dok traju razne radnje), da bi posle ovog produkcijski najambicioznijeg komada sve doživelo zasluženo smirenje u prostodušnom bonanza-style fake country instrumentalu Wedding, završavajući ovaj iskaz uskličnikom koji slavi pop kulturu kao takvu.

Exit je ploča koja nije pravljena ni za koga na ovom velikom tržištu. Možda je baš zato za vas.

Audio:

• Shugo Tokumaru MySpace