0,33, 0,55 i drugi demoni

Čitalac kreće u avanturu inspirisan slikom dobro ohlađene krigle piva iz koje je neko već povukao onaj najslađi, prvi gutljaj. Prijatna asocijacija koja podseća na koktel sa omota kompilacije Beatlesa Rock’n’roll music neprimetno vas uvuče u knjigu. Kada već na prvoj strani vidite ljubavnu pesmu posvećenu bačvi piva i kada shvatite da su priče podeljene na one od 0,33 i 0,50, vi već refleksno pripremate svoju književnu žeđ na priče posvećene Njegovom Zlatnom Veličanstvu…

A onda, pošavši kroz pripovetke, naiđete na periferijske zmajeve, zlikovce i žrtve, beketovski apsurdne voajere iz komšiluka, likove sa margine grada, života i uma. Izvor užasa u pripovetkama je prepoznavanje likova koji čine nezamislive stvari – to su ljudi koje svakodnevno srećemo.

Zgusnuta atmosfera priče Taksista u kome iz podruma ljudske psihe na svetlost dana izlaze mračni profili dostojni Hičkoka, progutani krik žrtava silovanja u pripovetkama Kupe i Životinje, ali i minijature Baba i Ključ u kojima se pisac obračunava sa svakodnevnim demonima svog neposrednog okruženja nagoveštavaju pisca koji ima šta da kaže, ali i koji naslućuje kako to treba da kaže.

Pretežno dobar utisak dopunjuje nekoliko doslovno stilskih vežbi i pripovedaka iz “savremenog omladinskog života” kako ga doživljava autor. Pripovetke “od 0,33” deluju kao dobra priprema za pripovetke “od 0,5” u kojima se pisac trudi da pokaže sve što zna, ispadajući ponekad pukovnik, a ponekad (ređe!) i pokojnik.

U dužim pričama više dolazi do izražaja interesantna topografija prepoznatljivih uzora i uticaja na autora. Po energiji i stavu pisac je blizak Marku Vidojkoviću, ali utisak je da se sa oneobičavanjem stvarnosti Ilić često uspešnije izborio … Dramaturgija i ritam filmova poput Od sumraka do svitanja su očekivani uzori za autora koji teži čvrstoj/muškoj prozi, ali blago senčenje književnog prosedea Ilić iznenađujuće pronalazi u asocijaciji na Večnost Janka Veselinovića u pripoveci Berserker.

Na kraju, greh bi bio ne pomenuti pripovetku Metla, kombinezon i škripava stolica u kojoj autor pokazuje neočekivano poznavanje i još neočekivanije precizno opisivanje likova i života koji mu svakako nisu prirodno okruženje

Pa gde je tu Nj. V. Pivo?, zapitaće potencijalni čitalac knjige i nestrpljivi čitalac prikaza. Zapravo, uvek je tu negde… Nekada pozitivan, ali češće negativan lik, inicijalna kapisla zbivanja, uvod, verni drug i pratilac junaka i zbivanja, a najčešće zaključak pripovetke, pivo za pisca jednostavno predstavlja jedinu konstantu u svakodnevnoj i začuđujućoj amorfnoj smesi događaja i likova…

Da li pisca treba ceniti po godinama? Da li neko ko ima (samo?) 18 godina ima pravo na svoju zbirku pripovedaka, zbirku koju će čitaoci i kritika ozbiljno shvatiti i kojoj će verovati? Da li su mogući vunderkindi i u književnosti?

Ovakva pitanja nisu slučajna kada se suočite sa piscem 18-godišnjakom, i upravo odgovor na njih daje ili nepovratno oduzima šansu književnim početnicima. Zbirkom Priče o pivu Miloš K. Ilić je zaslužio svoju šansu u srpskoj prozi. Da li će je iskoristiti, zavisi samo od njega.

PDF odlomak