Šta je to u ljudskom biću što ga tera prema kiču?

„Baš me briga šta ćete da napišete, ali uradite to dobro jer samo tako se prodaje“
- masovni ubica Ted Bundy svojim biografima dok je čekao smrtnu presudu

U knjizi Bezgranična zabava: Uspon masovne kulture 1850-1970 (Službeni glasnik, 2008, prevod Nine Petrović) nemački filozof i istoričar umetnosti Kaspar Maze se bavi masovnom kulturom i njenim uticajem na život – isključivo Evropljana. Razlog za ignorisanje ostatka sveta je očigledan: malo je gde svakodnevica bila promenjena pod usponom ne-elitne kulture od kraja 19. do sredine 20. veka kao u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji, Holandiji...

Kao godinu rođenja masovne kulture Maze uzima 1850, kada u Engleskoj tzv. popularna štampa prelazi tiraže od 100.000 kopija, čime se uveliko prekoračuju granice tzv. građanske čitalačke publike. Sredinom 19. veka su dominirale umetnosti i razonode koje je negovala situirana buržoazija: opera i pozorište, slika i spomenik, poezija i ozbiljna muzika. Ovi slojevi su, reprezentativno ističući „visoku kulturu“, zapravo naglašavali klasnu nadmoć.

Maze tvrdi da je masovna kultura od tada uvek uspevala da sačuva modernost iz jednog ključnog razloga: nikada nije bila vezana za samo jednu klasu. Bila je i ostala simbol zahteva masa za jednakošću. (Kad pominje pojam „masa“, autor upozorava na uslovnost značenja, koji još nije izgubio „prizvuk prezira i osećanja pretećeg u jeziku građanstva i nauke“.)

Popularnoj modernoj kulturi prethodio je proces učenja, iznuđen industrijalizacijom i životom u gradovima. Razdvajanje posla i slobodnog vremena istovremeno je značilo dobitak potpuno nove forme slobode. Nakon prvih sindikalnih uspeha u borbama za prava, radnici su raspolagali vremenom i prostorom koji nisu imali veze s poslovnim obavezama i kontrolom gazda. Uživanje u slobodnom vremenu od tada je moglo da postane samo sebi svrha.

Užitak i senzaciju su pre svega nudili vašari. Čarobnjaci i akrobate prikazivali su neverovatne sposobnosti; pevači su pevali o potresnim i zastrašujućim događajima, a listovi s opisima katastrofa odlično su se prodavali. Putujući trgovci nudili su kalendare i životne savete svih vrsta, religioznu i svetovnu štampu. Medvedi koji plešu potčinjavali su se moći muzike; telad sa dve glave izazivala je čuđenje. Demonstracije magnetizma i elektriciteta dovodile su do zadivljenosti čudima prirode, a pozorišne i vodviljske trupe do uzbuđenja, straha i nesputane veselosti.

Zemaljsko i religiozno strahopoštovanje i čista čulnost, gospodska umišljenost i opiranje kroz igru, moralno poučavanje i spektakularna iznenađenja preplitali su se u popularnim razonodama ranoindustrijskog sveta. Oni su teret posla činili podnošljivim i patnju smislenom, potvrđivali su postojeći poredak vere i običaja, staleža i roda.

Pravo masovno tržište popularnih umetnosti nastalo je posle 1900. Pripremili su ga agilni kulturni preduzimači koji su publici uvek mogli da ponude nove atrakcije. U gostionice se nije išlo samo radi sastajanja uz piće. Tamo su svirali putujući muzičari, pevalo se (posebno u Engleskoj i Irskoj), a vikendom i plesalo.

Preteče tzv. proleterske pomame za zabavom bile su mlade neudate radnice i neoženjeni radnici. Obavezan deo njihovog slobodnog vremena bila je plesna zabava nakon duge radne nedelje. Kaspar Maze kaže da je Groznica subotnje večeri 80-ih godina 19. veka u Dablinu ili Londonu plamsala jačom vrelinom nego u njujorškim diskotekama posthipi ere.

Od 1900. do početka Prvog svetskog rata popularne zabave su nesumnjivo bile povezane s nižim slojevima: filmovane borbe životinja ili bizarna komika. Time se (iako ne uvek svesno!) neretko demonstrativno izazivao vladajući „dobar ukus“.

Do 1914. masovna kultura je, najviše preko radija i filma (u Londonu i Berlinu je 1910. bilo tri puta više bioskopa nego danas), zauzela gotovo sve pozicije u društvu, a posle 1918. ona ulazi u proces amerikanizacije. Posle 1945. hiljade američkih vojnika uz Trumanova jaja unose u Evropu hiperprodukciju američke industrije zabave, koja je postala snažno oruđe i oružje.

I nacisti su preko organizacije Kraft durch Freude – KDF ("Radošću do snage") stvorili delotvoran instrument s bogatom ponudom za slobodno vreme. Ovo je trebalo da upotpuni kontrolu nad shvatanjima građana, ne ostavljajući im prostora za razmišljanje. Sve pod parolom "oterati dosadu od ljudi“.

Maze kaže da u usponu popularne kulture posle Drugog svetskog rata dolazi do najvećeg izjednačavanja socijalnih grupa: starih i mladih, muških i ženskih, crnih i belih, siromašnih i bogatih… Žene i tinejdžeri mogli su češće biti neka vrsta predvodnika: pomoću popularne kulture proširili su prostor kretanja i jačali svoju poziciju. Način na koji su muškarci-radnici-hranioci provodili slobodno vreme je postajao sve pasivniji: beskorisne igrarije, sentimentalne budalaštine i besmislice škodile bi njihovom autoritarnom ugledu.

Posledica toga bila je da su – kako žene, tako i deca i mladi – sve više prednjačili u isprobavanju i sprovođenju mogućnosti koje pruža slobodno vreme. Njihov ne tako strogo određen dnevni ritam ostavljao je prostora za interesovanja, alternative i zabavljanje. To je, primera radi, uticalo na pop muziku na njenom putu ka ploči i radiju. Mladi su širili i izvodili moderne hitove po dvorištima i ulicama. Ako se izuzme vojna muzika, popularne melodije morale su prvenstveno da pogode ženski ukus: među parovima je najčešće žena bila ta koja je odlučivala gde uveče ići.

Nakon privrednog oporavka zapadne Evrope i pop-arta 60-ih dolazi do najvećeg apsurda u istoriji masovne kulture – njene elitizacije, najpre kroz kretivnu razmenu s visokim umetnostima. Najpoznatiji pop produkti (od romana Žila Verna do Čaplinovih filmova, od vodvilja do rokenrola…) postali su deo opšte kulturne baštine (i obrnuto, poput prizora Rembrantovih i Leonardovih slika na pivskim bocama ili sapunima). Glavni proizvođači masovne kulture od 1970. postaju pripadnici najobrazovanijeg sloja koji za razmenu koristi najsavremenija sredstva komunikacije.

Maze na kraju navodi kako je američka avangarda našla odjeka među evropskim intelektualcima koji su svoje godine duhovnog učenja završili 60-ih. Proučavali su kanon visoke kulture, ali isto tako i mit vezan za „seks, drogu i rokenrol", špageti vesterne i Frankenštajna, Henrija Milera i Plejboj, poznavali radovanje prvom automobilu i smešnim reklamnim spotovima. Ova generacija bila je izgubljena za uklapanje u model staroevropske elitne kulture, skrojene prema duhovnom obrazovanju na distanci prema svakoj spoljašnjoj svrsi. Njome je započela nova faza za kulturno sporazumevanje postgrađanskog društva, period pokolebanosti i dezorijentacijc, relativizovanja i prividne nemarnosti.

To što je Vorhol 1962. konzervu Kembelove supe uzdigao do predmeta dostojnog umetnosti sadrži posebnu istorijsku ironiju. U prvoj polovini 20. veka autori engleskog govornog područja su odvratnost prema ukusu prostih ljudi često predočavali jednim negativnim simbolom: hranom iz konzervi. A sada su se Vorholove konzerve supe preselile u ekskluzivne galerije, potom i u muzeje, kao ikone bezobrazne masovne kulture.