Let me translate you to other page of street

Naslov originala: Quarantine
Scenario: John Erick Dowdle, Drew Dowdle
Uloge: Jennofer Carpenter, Steve Harris, Jay Hernandez, Johnathon Schaech, Rade Šerbedžija
Žanr: horor
Trajanje: 89 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Režiser američkog preratka John Erick Dowdle i njegov brat Drew, saradnik na scenariju, nisu previše eksperimentisali sa dobitnom kombinacijom koja je [Rec] učinila tako upečatljivim. Osnovna postavka je u potpunosti očuvana, kao i sve popularnija tehnika „pronađenog video zapisa“ (korišćena i u nedavnim hororima Kloverfild i Dnevnik mrtvih).

Mlada novinarka Angela Vidal (Jennifer Carpenter zamenjuje sjajnu Manuelu Velasco) i njen kamerman (Steve Harris) prate dvojicu vatrogasaca (Hernandez i Schaech) tokom noćne smene, ali rutinska reportaža ubrzo prerasta u košmar. Besnilo novog soja se pojavljuje u zgradi u koju je po zadatku pristigla vatrogasno-reporterska ekipa. Zatečeni su prisiljeni da ostanu u karantinu, bolest se širi, panika narasta, a Angelin pomoćnik sve to beleži kamerom.

Insistiranje na „dokumantarizmu“ ili stilizovanom ultraverizmu u Karantinu nije najdoslednije sprovedeno. Dok su u španskoj verziji nastupili (bar nama) nepoznati glumci, u američkoj se mogu videti mnoga poznata lica. Jennifer Carpenter (Isterivanje đavola iz Emili Rouz, serija Dekster), Jay Hernandez (Hostel I & II, Nomad), Greg German (serija Ali Mekbil) i Johnathon Schaech (Pustinjski vampiri, Dum generacija) narušavaju nastojanje da se prikazano predstavi kao autentičan, nemontiran materijal pronađen posle krvoprolića.

Ako potičete sa prostora bivše Jugoslavije, Rade Šerbedžija dodatno komplikuje gledalačko iskustvo. Naime, njegovo učešće u fimu izaziva direktnu (ali sasvim sigurno slučajnu) asocijaciju na Variolu veru, film u kome je Šerbedžija tumačio glavnu ulogu a koji sa Karantinom deli premisu o grupi nasilno izolovanih i zaraznom bolešću ugroženih ljudi.

Prepisivački, od scene do scene, Karantin na nivou radnje ne nudi mnogo inovacija. Razređen je i prikazan pod-zaplet sa zaraženim životinjama, dodato je nekoliko novih potrošnih likova, ali te intervencije nisu poboljšale niti osvežile priču. Naprotiv. Iako daleko umetnički superiorniji, i španski izvornik je nudio pitkost, ali na sreću, daleko suptilnije prirode.

Osim toga, veći broj likova postavku Karantina čini još neubedljivijom (kamerman je nekim čudom uvek tu da zabeleži sve važne događaje). Raskošnija produkcija takođe ne ide u prilog kvazidokumentarističkoj tehnici. Bez obzira na trud, dok gledate Karantin ne možete se oteti utisku da posmatrate tek veliku šarenu lažu, koja bi da očiglednu simulaciju proda po ceni nepatvorenosti i sirovosti.

Ipak, osnovna boljka ovakvog preratka krije se u činjenici da su pobude američkog autorskog dvojca bile potpuno oprečne motivima španskih kolega, a da je to ostavilo dubok, jasan i štetan trag na samom delu. Kopirati nije isto što i stvarati.

I takav kakav jeste, Karantin je sasvim zasluženo pristojno prošao na matičnom tržištu, a uz to je još i skrenuo pažnju na superiorniji original. Verovatno zahvaljujući i novcu dobijenom od prodaje prava za preradak, prvobitni režisersko-scenaristički dvojac Jaume Balagueró i Paco Plaza upravo snimaju [Rec] 2. Ovoga puta svi su na dobitku. Pa čak i gledaoci, kako posvećenici, tako i oni manje zahtevni.