(Ammonite)
Četvrti album beogradskog benda usredsređenog na američku rock i kantautorsku tradiciju
Ventolin, koji u originalnoj postavci čine Vladimir Marinković (vokal i gitara), Nemanja Sarić (bas gitara) i Uroš Smiljanić (bubnjevi), na novom albumu je potpomognut (i osvežen) gitarama Predraga Potkotnjaka i Nenada Pejovića, izuzetnim pratećim vokalom Sofije Cerović, violinom Đura Kojića, harmonikom Danimira Jevremovića i drugim novim i manje novim, te znanim ljudima i instrumentima.
Albumu Dreams & a Wake su prethodili debi Inhaler (2001), zatim Unrest i Stills (oba 2004), kompilacija
Make It a Home, te brojni živi nastupi, uključujući i onaj najinteresantniji, u Zatvorskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu (2006). Drugim rečima, ovom albumu prethodilo je estetsko i idejno uobličavanje benda i traženje mesta u ovom kontekstu/prostoru, na svoj način razmaženom, pomalo licemernom, ili tek drugačijem od onog kakav njihova muzika priziva i u kome bi bila autentična.I našli su ga, pomalo ironično, negde nigde ili, rečima samog Marinkovića: „Ventolin se izborio za zasebnu poziciju na sceni, na margini i podosta sa strane“.
Više je razloga za to. Glavni je verovatno sam žanr američkog gitarskog roka, koji je u osnovi muzike Ventolina. Dovoljno je poslušati prvu pesmu Going to Sacramento, pa videti da ni na novom ostvarenju stvari ne stoje drugačije. Ta osnova za sobom povlači upotrebu engleskog jezika, koji ne mora nužno biti barijera u recepciji domaćeg benda, ali, po pravilu, jeste signal da će široke (i uže) narodne mase, ako do njih uopšte i stignu ovi zvuci, imati izvesnu dozu podozrenja.
Da bi ona nestala, taj engleski bi morao da bude blizu savršenog toliko da deluje, ako ništa, a ono prirodno. Ventolin je, još uvek, (ipak) blizu tom "blizu", što narativnost, kao bitna odlika tekstova, samo naglašava. Da se može sve to i po naški (a i u drugačijem stilu) pokazuje bonus pesma Sunce (uzgred, jed(i)na koju je britanski bend The Have Nots obradio).
Ostavljajući, međutim, to po strani, kao i pomalo monoton i ukalupljen početak albuma (uprkos veoma dobre Reminiscence Blues), može se mirne duše reći da je ovo, zapravo, najbolje i najzrelije ostvarenje Ventolina do sada. Od veselog Boogeymana, on se pokazuje kao dinamičniji, puniji smislom i zvukom, gotovo besprekorno odsviran i otpevan, rečju – zanimljiv.
Sa izuzetkom pomalo promašene depechemodeaste Dig it?, sve ostalo je dovoljno kvalitetno da se zaista sluša: skladna, sanjiva a prepametno poučna The wild bunch, na prvu loptu tako obična a jaka Star hill blues, i svakako 147, C’om baby i čudno raštimovan St. James infirmary blues predstavljaju najviše tačke na albumu.
Reminiscence Blues
Pored pomenute generalne utemeljenosti u zvucima američkog roka, naglašeni su i pojedinačni uticaji, od Neila Younga do Stevea Wynna. Ventolin se ni ne trudi da ih sakrije. Na kraju krajeva, sve stvari su već rečene i ostalo je još samo da ih (re)interpretiramo.
Nije sve u originalnosti. Ima nečeg i u spontanosti. A to je ono što Ventolinu na ovom albumu nikako ne manjka.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari