Bez obzira koliko to čudno zvučalo, svakako je srećna okolnost da je ovaj film zanatski urađen poprilično loše, te je u skladu sa tim prošao nezapaženo i brzo povučen sa repertoara
scenario: Robert Gordon (po romanu Daniela Handlera)
uloge: Jim Carrey (Count Olaf), Liam Aiken (Klaus), Emily Browning (Violet), Kara Hoffman & Shelby Hoffman (Sunny), Jude Law (Lemony Snicket), Timothy Spall (Mr. Poe), Catherine O'Hara (Justice Strauss), Billy Connolly (Uncle Monty), Meryl Streep (Aunt Josephine), Luis Guzman (Bald Man)
producent: Laurie MacDonald
proizvodnja: SAD, 2004.
trajanje: 108 min
svetska premijera: 5. novembar 2004.
zvanični web:
http://www.lemonysnicket.com
Najgrublje moguće gledano, prema kvalitetu i umetničkom dometu, savremeni američki film mogao bi se razvrstati u tri kategorije:
a) Autentična filmska umetnička dela, koja ispunjavaju sve kriterijume izvrsnog filma, dakle, zabavljaju, podučavaju i izazivaju katarzu kroz angažman emocija. Broj filmova iz ove kategorije svodi se na (u najboljem slučaju) dva-tri ostvarenja godišnje, poput animiranog čuda Neviđeni ili apsolutno brilijantog ostvarenja Davida Goyera Blejd: Trojstvo. Uspešnost ovih filmova ne zavisi od produkcijskih okolnosti, već od spremnosti publike da percipira njihov kvalitet.
b) Prosečni, mlaki, konfuzni, neceloviti ili nedorečeni filmovi, politički (pre)korektni ili u idejama nejasni, nekada kvaziautorski, uspešni samo kada iza njih stoji velika holivudska marketinško/producentska mašinerija, u suštini i gledaocima i kritičarima najmanje zanimljivi filmski projekti. U ovu grupaciju spada najveći broj najrazličitijih američkih filmova, od većine Van Damovih akrobacija do nekih Kubrickovih ili Scorseseovih kvaziumetničkih pokušaja.
c) Grupacija potencijalno opasnih ostvarenja (bez želje da zvučim cenzorski), filmovi koji na podmukao način pored otimanja para od publike na podsvesnom ili nesvesnom nivou pokušavaju da propagandistički deluju na psihu gledalaca. Ova grupacija filmova je po broju jednaka prvoj, a često i po uticaju ili "kultnom" statusu, poput Matriksa braće Wachowski, najuspelijeg ostvarenja autora koji se bore za afirmaciju aseksualnosti.
Film reditelja Breda Silberlinga Lemony Snicket's A Series of Unfortunate Events, adaptacija romana Daniela Handlera (potpisanog pomenutim pseudonimom), tačnije adaptacija prve tri od jedanaest novela koje čine ovaj serijal knjiga, samo je na prvi pogled prosečna ušećerena a neemotivna (čitaj: hladna), predizajnirana a isprazna melodrama za decu sa elementima horora.
Gledajući skoncentrisano Seriju nesrećnih događaja Lemonija Sniketa (prevod domaćih distributera) moguće je primetiti gomilu dramaturških i režijskih nedostataka u realizaciji ove literarne adaptacije. Baziran na osrednjem literarnom predlošku, scenario za film je, čini se, još bleđi u horor (ili melodramskom) prikazu loših stvari koje se mogu desiti nevinim i dobrim ljudima.
Čini se da je, izuzev gotskih elemenata scenografije, kostima, muzike i osvetljenja, naprosto malo šta mračno ili strašno u ovom filmu. Ne postigavši ni u jednom momentu neophodni saspens, gde se motivi pokušaja ubistva dece, neverovanja odraslih u zle namere plakatski zlog staratelja grofa Olafa i dečije nadmudrivanje zlikovca beskrajno ponavljaju film se neminovno pretvara u dosadni manirizam. Konačno, svi stariji likovi iz filma postaju apsolutno neaktivni, dosledno isti i "začudni" zarad "začudnosti". Pokušaj da se nedostatak saspensa i predvidljivost priče nadomesti naratorom koji nas navodi na pogrešne tragove, takođe je neuspešan, ponajviše zbog pogrešno iskorišćenog glasa Jude Law, koji nijednog trenutka ne zvuči kao narator Zone sumraka, dakle proročki strašno.
Kako Silberling ne uspeva da uhvati ironiju knjige, niti da napravi preko potrebnu ironijsku distancu od događaja, pokušavaj da nas ubedi da se život može nastaviti i posle gubitka dragih osoba pretvara se u patetičnu a mlaku priču, dok emotivni potencijal ostaje neiskorišćen. Pored razumevanja plemenitosti ove ideje, bio je potreban dijametralno suprotan pristup, jedna vrsta montipajtonovske (ili timbartonovske) cinične pomerenosti, ironijska distanca od patnji i umiranja, poput one koju poseduje Porodica Adams.
Konačno, Silberling nije uspeo da priču knjige na adekvatan način transponuje na film, te Sniket svojom kamernošću podseća na televizijske drame, pri čemu se manirizam nemačkog kamernog ekspresionizma koristi kao loš izgovor za dubinsko neshvatanje medija filma.
Ono što "Seriju nesrećnih događaja" čini zanimljivim i izdvaja iz kategorije "mediokritetskih", svakako je moment u kojem se otkriva da su roditelji glavnih junaka filma (dece) bili članovi tajnog udruženja vatrogasaca, čiji je simbol "svevideće oko", simbol Lucifera koji sve vidi, masonskog udruženja, kao i simbol Novog svetskog poretka koji se nalazi na američkom dolaru. Treba naglasiti da udruženje u filmu nije negativno, već se bori za prave, utopističke ideale (!). Na taj način nam se (ili još gore, deci kojoj je ovaj film namenjen!!!) u podsvest podmuklo "upumpavaju" u najmanju ruku sumnjive ideje. Koliko je to moralno ili u redu, ostavljam vama da prosudite, bez želje da raspravljam o ispravnosti ideološkog stava autora ovog filma.
Čitaoci kritike su shvatili da je to razlog zašto ovaj film spada u treću gore navedenu kategoriju, "potencijalno opasnih". Barem oni koji, kao i ja, ne bi voleli da im dete posle gledanja filma bude tužno što im roditelji nisu članovi tajnog udruženja čiji je znak OKO, kao "one čike" iz filma.
Bez obzira koliko to čudno zvučalo, svakako je srećna okolnost da je ovaj film zanatski urađen poprilično loše, te je u skladu sa tim prošao nezapaženo i brzo povučen sa repertoara. U suprotnom, mnogi bi vas ubeđivali da je neophodno da vodite svoju decu da vide Seriju nesrećnih događaja Lemonija Sniketa.
Komentari
-
Mia (gost)
| 26.07.2008. 23.13.04
I u knjizi/knjigama udruzenje nije lose...podeljeno je na dve frakcije i jednoj (zloj) pripada Grof Olaf, a drugoj (dobroj) roditelji dece. Malo se bolje obavestite pre kritike.
-
Jaca (gost)
| 22.10.2009. 08.54.39
Ne mogu da citam kritiku. Suvise je dosadna. Ali ono sto nije dosadno, to su knjige Lemoni Sniketa(kako mu god bilo pravo ime). Muka mi je od obrazovanih kriticara koji su nezadovoljni svojim zivotom.
-
Ketrin (gost)
| 01.11.2009. 12.46.18
Totalno je cool.Msm ljudi koji ziwot poswete kritici obrazownog programa nemaju srce za owako neshto!!!
-
Milica (gost)
| 02.11.2009. 09.50.55
Pa kolika kritika.Moze neshto malo krace u dwe-tri rechi.Izmedju ostalog ljudi uglavnom daju swoje komentare a ne chitaju kilometarske kritike...Ako mene pitate-KONZA...I knjige i film su bash cool...PoZZ
-
Jaaaaaaaaa (gost)
| 17.12.2009. 14.12.17
E alo ma flm otkida
-
minica (gost)
| 08.01.2013. 01.28.19
Film je odlican i zao mi je sto se nije duze prikazivao u bioskopima. Skoro sam ga opet pogledala i po ko zna koji put odusevljena sto je totalno razlicit od standardnih decijih filmova... Knjige su jos bolje i za svaku preporuku za citanje :) Stvarno mislim da je ovaj tekst prenapumpan. Autor izgleda svugde vidi teoriju zavere, pa cak i u decijem filmu, koji samo govori o nesreci 3 male dece, koje konstantno prati nesreca, ali se svojim sposobnostima spretno izvlace iz svake nevolje! A udruzenje nije "zlo" kako ste vi naveli, vec proucavaju pozare i bore se protiv takvih ljudi kao sto je grof Olaf. To je lepo objasnjeno od strane roditelja u onom pismu pred kraj filma sto su deca dobila... I pre ovakvog teksta bolje da ste pazljivije pogledali film, nego ovako suludo komentarisali.... Stvarno zalosno.... Mogu samo da predpostavim sta onda vidite u diznijevim crtanim filmovima sa srecnim krajem. Pa boze moj, ne mora se svaki deciji film zavrstiti srecnim krajem da bi bio prihvatljiv za malu decu, a i odraslu publiku.... Posto film nije plitak i ne prati vec vidjene price, naravno da ga sira narodna masa nece sigurno gledati.... Zato i nije najgledaniji film u tom periodu... Znate i sami kakvi su inace filmovi na top listama, jer su ipak prihvatljiviji za sire mase...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.