Kad je Edgar Po bio mali...

Tejlor, veliki ljubitelj Poovih priča, bio je nadahnut pre svega jednom od njegovih najzanimljivijih pripovetki – Vilijam Vilson. Govoreći o dečaku koji detinjstvo provodi u privatnoj školi Menor haus u Engleskoj, u njoj Po iznosi veliki broj autobiografskih detalja. Upravo nagađajući odgovore na pitanja o mladosti budućeg pisca, Tejlor je sačinio srž svog uzbudljivog i na momente jezivog trilera.

Dečak Edgar Alan Po u knjizi se pojavljuje tek mestimično (što će možda razočarati poklonike), ali njegova pojava ima značajnog uticaja na događaje. Važniju ulogu, zapravo, ima Edgarov otac Dejvid Po. Kao ne preterano uspešan glumac Dejvid Po je napustio porodicu kad je Edgar bio beba, da bi mu se potom izgubio svaki trag. Endru Tejlor u Dečaku iz Amerike spekuliše šta se posle odlaska od žene i dece s njim moglo događati.

Glavni junak romana, dakle, nije Edgar ali ni Dejvid Po, već Tomas Šild, učitelj koji u školi Menor haus, pored ostalog, predaje dečaku iz Amerike. On dolazi u dodir sa spletkama bogatih porodica Karsvol i Frant, i dozvoljava da bude bespovratno uvučen u njih, ugrozivši tako svoj posao, ugled a najzad i život.

Tejlor u pogovoru ističe da je u roman uložio veliki trud i dosta vremena. Od početne ideje do realizacije proteklo je osam godina. Najteži deo posla nije bilo detaljno istraživanje podataka o životu Edgara Alana Poa, već upoznavanje s običajima, jezikom i načinom razmišljanja ljudi iz prve polovine 19. veka. Budući da je roman pisan u prvom licu, Tejlor je iščitavao hrpu pisama, dnevnika, memoara i drugih tekstova iz tog doba i danima proučavao Oksfordski rečnik ne bi li uspeo da uhvati atmosferu vremena. Trud se isplatio i pred nama je delo koje će nas uspešno prebaciti u prošlost.

Pored autentične atmosfere i očigledne činjenice da je pisac dobro upoznat s istorijom, čitaoca osvaja i pripovedački talenat. Tejlor uspešno vodi radnju, dozirajući informacije pravim tempom. Središnji deo knjige najteži je za praćenje jer se u njemu uvodi najveći broj likova, a na značajnije događaje se i dalje čeka. Tomas Šild još ne počinje da nazire deliće istine već samo gomila pitanja, o čemu svedoči i rečenica kojom se završava jedno od poglavlja: „Zaista, tih dana stalno sam se nešto pitao“.

Kada nas uvede u drugi deo romana, pisac više ni na trenutak ne pušta našu pažnju. Stvari počinju da se odvijaju vrtoglavom brzinom i u svakom novom poglavlju Šild dobija novu dozu informacija, taman dovoljnu da i kod čitaoca pojača žeđ za rešavanjem misterije i ne dozvoli mu da ispusti knjigu iz ruku.

Najzad, epilog nije pisan iz ugla Tomasa Šilda, već potiče iz pera jednog od epizodnih junaka, i predstavlja njegovu reakciju na Šildov rukopis, koji je pronašao četrdeset godina po okončanju događaja. Između ostalog, on razmatra mogućnost da je saznanje o događajima koje je Šild opisao odvelo velikog umetnika Edgara Alana Poa u preranu smrt. Tako, ovaj više nego uspešan triler možemo da posmatramo i kao novu teoriju koja maštom nastoji da popuni pukotine u podacima o mladosti i smrti američkog književnika.