Punk-jazz, baš tako

The Bad Plus je trio iz Njujorka, iako nijedan član benda nije Njujorčanin. Sviraju u postavci klavir – bubanj – kontrabas. Pre pet godina su objavili debi These Are the Vistas, na kome su u jazz maniru obradili Smells Like Teen Spirit i Heart of Glass. Upravo su time skrenuli pažnju na sebe, dobivši hvalospeve i od ljudi koji prate jazz kao i od onih kojima je ovaj pravac manje drag.

Potom nastavljaju da kombinuju obrade uglavnom indie rock i prog rock pesama (na kojima je ritam-sekcija benda odrasla), kao i originalne kompozicije, koje neretko zvuče interesantnije od obrada: osim jedne numere na albumu Suspicious Activity, ostale su originalne, a upravo to izdanje je veoma cenjeno među ljubiteljima Bad Plusa.

Prošle nedelje se pojavio CD For All I Care, nazvan po Cobainovom stihu iz pesme Lithium, koja i otvara peti studijski album Bad Plusa. Opet su u pitanju obrade iz rock sveta, opet su u pitanju klavir – bubanj – kontrabas, ali prvi put pesme nisu instrumentalne: specijalno za ovu priliku grupi se priključila pevačica Wendy Lewis.

Ona je poslednjih 20-ak godina provela u indie rock bendovima iz Minesote, ušla je u petu deceniju života, ima dvoje odrasle dece, te je očigledno da joj ne fali iskustvo. Pošto je njen način pevanja mnogo bliži rocku nego jazzu, logično je zašto su The Bad Plus izabrali baš nju, a ne neki školovani glas.

Priznajem da sam, kao ljubitelj grupe od njihovog prvog albuma, bio vrlo skeptičan kad sam čuo da će bend nakon četiri instrumentalna izdati pevački album. Na sreću, razuveren sam, s obzirom na to da je Lewisova uglavnom sjajno obavila posao, dok je bend ponovo na visini zadatka demontiranja hitova iz 80-ih (poslušati energičnu Barracuda, koju u originalu izvode Heart).

The Bad Plus i Wendy Lewis sutra zatvaraju Beogradski jazz festival, i nema sumnje da će njihov koncert biti jedan od najupečatljivijih na celoj smotri. Šlag na tortu, kec na desetku ili nešto treće – izaberite sami.

POPBOKS: Za sam početak, upoznaj nas malo više s Bad Plusom: ko je ko u bendu?

ETHAN: Bubnjar Dave King i basista Reid Anderson su iz Minesote i upoznali su se pre više od 20 godina, dok su još bili u srednjoj školi. Tada nezvanično počinje istorija grupe. Ja sam iz Viskonsina i s njima sam se upoznao 1990, kada smo zajedno svirali nekoliko puta, da bismo se ponovo našli desetak godina kasnije, i negde 2000. konačno oformili The Bad Plus.

The Bad Plus je pre svega jazz grupa, i iako imamo konvencionalnu postavku instrumenata, ono po čemu se razlikujemo od većine jazz bendova je odsustvo vođe – svi smo ravnopravni, svi pišemo pesme, svi aranžiramo... Naše ime više zvuči kao ime nekog rock benda, a to možda ima veze s tim što dobar deo našeg repertoara čine obrade upravo rock pesama. Wendy Lewis je stara prijateljica Davea Kinga, s kojim je bila u rock bendu pre dosta godina. I upravo ćemo s njom doći u Beograd.

Reci nam nešto o novom albumu?

For Al I Care izdajemo ponovo za Heads Up i gotovo ceo album je baziran da obradama rock pesama. Obradili smo Nirvanu, Pink Floyd, Wilco, Flaming Lips, Yes, Bee Gees, ali i klasičare: Igora Stravinskog i Gyorgyja Ligetija.

Kako to zvuči na koncertima? Da li Wendy peva samo pesme s For All I Care ili i neke vaše starije obrade?

Samo pesme s novog albuma. Koncept aktuelne turneje je takav da sviramo ceo For All I Care. Obično počnemo nas trojica s nekoliko instrumentala, nakon čega nam se Wendy priključi.

Hoćete li u Beogradu svirati nešto od starijih pesama?

Sigurno, ali akcenat će definitivno biti na novom albumu. Koliko ćemo starih stvari svirati zavisi ponajviše od toga koliko vremena imamo na bini.

Vaš zaštitni znak su obrade. Ipak, na pretprošlom albumu ste imali samo jednu obradu, na prošlom četiri, na novom su gotovo sve pesme obrade. Kako će izgledati taj odnos u budućnosti?

Još nismo definitivno rešili, ali planiramo da sledeći album snimimo kao trio i da bude sastavljen isključivo od originalnih pesama. Ne znamo još kad ćemo ga snimiti... verovatno sledeće godine.

Ko od vas trojice najčešće predlaže šta ćete obraditi?

Da budem iskren, ja ponajmanje.

Da li je tačno da si prvi put za Smells Like Teen Spirit čuo tek pre sedam-osam godina?

Da, istina je. Kada sam bio adolescent, studirao sam i slušao samo i isključivo jazz i klasiku, nisam imao vremena za rock.

Koji muzičari su uticali na tebe?

Na mene lično? Hmm.. Ima ih tako mnogo... Od jazzera bih pomenuo Ornettea Colemana, Keitha Jarretta, Budda Powella, Theloniusa Monka, Dukea Ellingtona.. i još mnogo drugih.

Koliko ti je blizak rad Johna Cagea i koliko voliš avangardnu muziku?

Obožavam avangardu, Johna Cagea posebno. On je bez sumnje jedan od najvažnijih kompozitora 20. veka. Mislim da muziku kakvu je pravio Cage treba doživeti uživo, i da se to iskustvo ne može meriti sa slušanjem njegovih ploča u kućnoj atmosferi.

Kako nastaju vaše originalne pesme: džemujete pa iz toga nastane nešto ili dolazite na probe sa već gotovim idejama?

Neko od nas napiše pesmu i donese je gotovu na probu, gde je sva trojica uvežbavamo. I Dave i Reid odlično sviraju klavir, tako da su gotovo sve naše pesme prvo pisane za klavir. Nikada ne džemujemo; sve pesme nastaju kod kuće nekog od nas, zatim se na probi razrađuju i onda ulazimo u studio da ih snimimo. Tako radimo čak i s obradama.

Dave King svira i u bendu Happy Apple. Znaš li možda da li oni spremaju novi album?

Ne znam kad planiraju novi album, ali Happy Apple i dalje sviraju i nimalo ne trpe zbog Daveovog sviranja u The Bad Plus.

Uspevaš li da zaradiš dovoljno za život svirajući sa The Bad Plus?

Da. Sviranje u ovom bendu doživljavam kao neku vrstu privilegije. Predivno je što s bendom možeš obići svet. Ne verujem da bi mi se ukazala prilika da posetim npr. Beograd da ne sviram sa The Bad Plus. I vrlo sam srećan zbog toga.

Sviraš li još s nekim?

Ponekad, uglavnom samo u Njujorku s bubnjarem Billyjem Hartom... Dave King i ja povremeno sviramo u grupi Buffalo Collision s Timom Bernom i čelistom Henkom Robertsom. Mada, sve te naše off-svirke su relativno retke.

Šta slušaš ovih dana?

Nedavno sam otkrio kompozitora Lukasa Ligetija, sina slavnog Gyoryja Ligetija. On izvodi neku čudnu mešavinu elektronike i savremene klasične muzike, i to zvuči savršeno.