O pesmama

Verovatno bez namere već samo prateći svoj unutarnji glas, Kralj Čačka nam je dao dve pesme o kiši. Ima dosta pesama o kiši, ali je interesantno porediti dve pesme jednog autora o istoj temi. Zapravo, sve je u igri, a Kralj Čačka stvarno ume majstorski da se zaigra. Ove dve pesme su potpuno različite i u njima je kiša potpuno različito tretirana. U jednoj pesmi kiša je uporna, jesenja, ona koja izvlači melanholiju iz nas, a u drugoj je to olujna kiša, simbol nedaća.

Još jedan kišni dan je valcer, pospani i setni. To je pesma o samoći i lament. Budi prošle slike i pokušava da uteši junaka koji nam ih priča. Emotivna pesma koja je u isto vreme i samosažaljenje i gorka autoironija. Vrlo topla pesma, boemska i usamljenička. Kiša je ovde napolju, iza zavese, uporna kao osećanje koje je obuzelo aktera pesme. Bliska nam je zato što smo se sigurno makar jednom osetili baš tako da nam ova pesma bude potrebna.

Nasuprot tome, kompozicija Dajte nam kišobran poziva na akciju. Sve u pesmi, počev od rifa i tempa do načina pevanja, poziva na nepristajanje i borbu. Kiša predstavlja alu nedaća i briga koje nam društvo tovari na glavu, a refren pesme, horski otpevan, prikazuje grupu ljudi koja ne pristaje da se preda i prepusti tek tako. Zaraznost pesme je tolika da zaista može da nam pomogne ako se u nekoj nezgodnoj životnoj situaciji prisetimo stihova ove pesme.

Na kraju, ove pesme možemo da tumačimo i kao majstorsko pismo Kralja Čačka u kojima nam pokazuje šta sve ume i govori da je sasvim spreman da zauzme svoj presto.

Retke su pesme za koje možete da kažete: “Ovo je pesma o meni” kad ih čujete prvi put. Te pesme uhvate duh vremena, naprave skicu na kojoj lako možemo da se smestimo ne samo mi nego i većina naših prijatelja.

Pesma Ko sam? je realističan poetski i muzički crtež jedne generacije. To nije neka klinička analiza opšteg stanja, ni neka suvoparna ili banalna pesma, a još manje jedna od mnogobrojnih sumnjivih himni; ne, nikako to. Snaga pesme je u tome što se obraća svakome pojedinačno, čime se izdiže iznad polja jalovih parola.

U tri strofe St nam daje surovu i oporu sliku i prosto pitanje na koje bez kalkulacije odmah daje i odgovor. U njoj su skupljene važne stvari koje bismo morali sebi da priznamo dok se gledamo u ogledalu. Ako i nismo dovoljno iskreni ili hrabri za takvu samoanalizu, ova pesma je, ni ne pitajući, to već uradila za nas.

Iako opora, pesma nije nimalo depresivna, naprotiv. Da bismo pogurali napred sopstveni život, neophodno je da zastanemo i sagledamo gde smo. Makar kako porazan bio taj rezultat, nakon pitanja: “Ko sam, šta sam?” dajemo odgovor: “Eto, to sam”. Ako nakon toga niste zadovoljni slikom o sebi, eto dobrog razloga da ne stojite i vrtite se u mestu nego krenete negde dalje. Ne možeš prejebati bluz.

Ali, to je druga pesma…

Ako želite da kroz život ne prođete spavajući, moraćete povremeno da se naviknete na prelaženje naizgled nepremostivih prepreka. Obično ste primorani da se suočite s okolinom i sobom kako biste u jednom obračunu, tihom ili burnom, kratkom ili dugotrajnom, prevazišli probleme. Trenutak kada se prepreka uočava prvi put, kada je nepremostiva i strašna, opisan je u pesmi Pukotine, koju izvodi grupa Repetitor.

Obično ste zgrabljeni novim problemom, stegao vas je i ne popušta, ne nestaje sam od sebe i, naravno, nemate rešenje za njega. To je novi strah, drugačiji, jer ga do sada niste spoznali. Čini vam se da nemate nikakvog izlaza i propadate u pukotine koje srastaju s vama kao u horor filmu. Strah je veći zato što, ako ne prevaziđete problem i srastete s pukotinom, nema dalje. Ostajete tu gde jeste, na vaš užas.

Pesma Pukotine, stoga, nije nimalo naivna, i opominje da su trud i borba neophodni da se ne biste zaglibili. Bojite se novog straha svaki put kada naiđete na njega – i treba, ali ne posustajte nikako.
 

Beogradskim ulicama hoda jedan renesansni duh koji se povremeno ispolji, na našu veliku radost. Baštinik tog genija je gospodin Luka Stanisavljević, glavom, bradom i brkovima. Plod njegovog rada se, srećom, izlio i u neke od pesama sastava Krš.

Kada se krševito i kršno pojavio snimak pesme Sirotinju, bilo je to nešto vrlo sveže u tadašnjoj ponudi pesama. Dobili smo potpuno grubo odsviranu pesmu koja je gotovo operetski vokalno interpretirana, a govorila je o lokalnom a ujedno o opštem problemu gotovo zaboravljenim, građanskim jezikom.

Jezik je ovde ključna stvar. On ne samo da je stvar duha, nego i prkosa. Zato i toliko odudara i bode uši. Ta savršena dikcija i grleni glas s pojmovima iz topografije Beograda.

Neko bi pomislio da je to parodična pesma. Ah, ali to bi bilo suviše jednostavno. Luka nas začikuje, ispituje – ako nam je pesma smešna, to znači da smo bahati, neosetljivi na muke starijih sugrađana, ali sasvim lako uskoro i nama može da se desi da postanemo čangrizavi junaci ove pesme. Ako pesmu shvatimo ozbiljno, tada ima nade da na primeru junaka Sirotinje ne podelimo njihovu ozlojeđenost, nemoć i gorku sudbinu.

Iako blesava, ova igra ne prelazi granicu banalnosti na koju se mnogi tako lako sapletu i obezvrede trud.

Ali to nije sve, gospodin Stanisavljević zaslužuje još jedan osvrt, nego šta.

(nastaviće se)

Povezano:
O pesmama (1): Stuttgart Online, Nežni Dalibor, Kralj Čačka