Ana voli Milovana

Originalni naslov: Mirrors
Scenario: Alexandre Aja, Grégory Levasseur
Uloge: Kiefer Sutherland, Paula Patton, Amy Smart, Jason Flemyng...
Žanr: horor
Trajanje: 110 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Alexandre Aja je na horor scenu stupio furiozno-genijalnim filmom Krvava romansa (Haute Tension, 2003). Božanstveno krvavim i potmulo romantičnim debijem zasjao je kao mesija horora. Dva rimejka kasnije, ta uloga postaje duboko upitna.

Njegova "reimaginacija" Cravenovog klasika Brda imaju oči (original ’77; redux ’06) pojačala je brutalnost i stilizaciju, ali zatupila intelektualnu i satiričku dimenziju ove priče, svodeći je na pristojan Grand Guignol. U trećem horor pokušaju Aja se rve s južnokorejskim hororčićem Into the Mirror (2003), gde ne mora da strepi od aure klasika, ali bi i te kako trebalo od opravdano visokih očekivanja fanova. Avaj, Ogledala donose novu naprslinu u karijeri nekadašnjeg vunderkinda (rođen 1978).

Into the Mirror je tek prosečan primerak korejskog horora: odličan koncept sveden je na dobru uvodnu i završnu scenu, između kojih je previše praznog hoda i neiskorišćenih mogućnosti. Ajaina adaptacija mudro preuzima početak i kraj, a još mudrije baca sve ono između.

Potka je ista: bivši policajac zaposlen je kao noćni čuvar u robnoj kući s mutnom istorijom, gde odrazi iz ogledala počinju da ubijaju ljude. Od samog početka američke verzije jasno je da ovo neće biti fotokopija: posekotinu na vratu i stilizovano curenje krvi po pločicama iz uvodne scene korejske verzije Aja pretvara u zjapeći prorez iz koga mlazevi šikljaju pravo u kameru, a dinamična i efektna špica koja sledi praćena je mnogo impresivnijim, bombastičnim skorom Javiera Navarretea.

U suštini, Ajaina Ogledala prate trend amerikanizacije azijskih horora utoliko što se i ovde napuštaju istočnjačka suptilnost i spori ritam i nagoveštaji zarad spektakularnih i vrlo direktnih učinaka, ali u ovom slučaju time se unapređuje original. Reditelj izbacuje kosti, slaninu i kožuricu, i ubacuje meso i krv. Otud Ogledala nisu toliko rimejk koliko novo i donekle zabavnije korišćenje istog koncepta.

Ono gde problemi počinju i završavaju jeste lenjo napisan scenario, sa klišeima koji ne uspevaju da budu prevladani ili bar zamaskirani. Izmučeni pajkan s traumom iz prošlosti koji se kljuka pilulama, njegova bivša (?) žena bez trunke razumevanja, koja ga ipak još voli (!), i njihova preslatka dečica (uh!) dodatno su buđavi zbog Ajainog nesavršenog engleskog, pa zato dijaloge čine cut&paste fraze iz već viđenih filmova.

Žanrovski je svakako zabavnije (ali i predvidljivije) zameniti ambijent renovirane, bleštavo bele robne kuće iz korejske verzije, spaljenom, pocrnelom ruševinom u američkoj, ali taj trijumf zlokobne scenografije s poluspaljenim maneken-lutkama i čudno očuvanim ogledalima brzo se istroši kad shvatite da likovi koji se tu kreću nisu ništa življi od rečenih lutaka. Kiefer Sutherland je, ipak, jednodimenzionalan glumac, i prtljag serije 24 je neizbežan: on prečesto izgleda i zvuči baš kao Jack Bauer.

Publici za zabavu preostaju dve upečatljive krvolipteće scene, nekoliko pristojnih šokova, te dobar kraj, i malo šta drugo. Nenadahnuti scenario vodi ih kroz klasičnu Krug rutinu: junak istražuje bekgraund ženskog duha, otkriva loše postupanje prema njoj za života (sa sve ludim naučnikom!) i na kraju mora da se pesniči s njom po podrumima ruševine.

Sve je to režirano po PS-u, Aja zna svoj posao, ali izlizanost materijala je tolika da tu ni De Palma ne bi mogao mnogo. Ogledala ostaju jedna od solidnijih amerikanizacija azijskih horora i sasvim gledljiv hororčić, ali je neizbežan utisak da je Aja svoj talenat protraćio na materijal koji ga ne zaslužuje. Trebalo je izmusti više vizuelnih i konotativnih potencijala iz klasičnog arhetipa ogledala i dvojnosti ljudske prirode, ali ambicije za to nije bilo, a prema tome je i učinak. Krc!