Dug put do dna i zakucavanje

…a bio je cool tip... U romanu Kako biti dobar Nik Hornbi je zaista postavio prava pitanja i potpuno razotkrio licemerje kapitalističkog humanizma, opredmećujući unutar malograđanske britanske kuće ideju borbe protiv svetskog siromaštva i gladi...

Taj roman je zaslužan što sam Hornbija uopšte spakovao u folder „književnost“... I što sam ga do danas u tom folderu držao. Ali sklapajući stranice Zakucavanja (Alnari, Beograd, 2008), shvatam da ću za buduće radove Nika Hornbija morati da napravim folder s manje zahtevnim naslovom. Tako mi Bog pomogao...

Pa, šta je tu toliko loše?

Najbolje knjige su one koje pisac jednostavno mora da napiše, a ova to svakako nije. Sigurno je Hornbi po ugovoru s izdavačkom kućom morao nešto da nažvrljeka recimo do oktobra 2007, ali prinuda o kojoj pričam mora da dođe iz pisca, uz borbu s ličnim demonima, uz „krv, znoj i suze“, neprospavane noći i potpuno potonuće u vrtlog novostvorenog sveta.

Ničega od toga nema u Zakucavanju. Junaci od papira i predvidljivi zapleti uz nemotivisana dešavanja. Dozlaboga loša kompozicija definitivno je pokopana nekoliko puta korišćenim postupkom prebacivanja glavnog junaka u sopstvenu budućnost.

Tu „anticipativnu naraciju“ koja bukvalno počinje rečima „...znam da zvuči besmisleno...“, „...ti delovi sada dolaze na red i sve što mogu je da ih direktno isporučim...“ i „...moraćete sami da zaključite...“ pisac i ne pokušava da motiviše i objasni. Književno delo ne mora da prati realnu logiku, ali ako ne prati nikakvu, svodi se na trućanje. Čemu je Zakucavanje u ovim trenucima vrlo blizu.

Glavni junak i sveznajući pripovedač je šesnaestogodišnjak koji govori i razmišlja onako kako pedesetjednogodišnji pisac (pogrešno) zamišlja da šesnaestogodišnjaci čine. Tako on deli lekcije za opstanak parova, analizira ksenofobiju, rasizam i snobizam, suvislo objašnjava svoju dobrotu, i sluša svoje roditelje, pri čemu on čak nije koncipiran kao razumniji od roditelja nego kao opušteni skejter... Loše!

Papirne likove i nespretnu kompoziciju prosto prirodno prati loš i predvidljiv siže, bez poruke ili bilo čega što bi r nagnalo na razmišljanje.

Čemu onda ova knjiga? Čitaoci mogu da se pitaju, ali izgleda da je pisac postigao šta je planirao. Koncipirajući knjigu na ovaj način, „uhvativši se u koštac sa aktuelnim problemima angloameričke mladeži“, Hornbi je dobio nagradu Sekcije za mlade Američkog udruženja bibliotekara za najbolju knjigu za tinejdžere u 2008.

Eto: 51-godišnji pisac koji nema pojma kako tinejdžeri razmišljaju piše knjigu o njima i za njih, a knjiga se (gle iznenađenja!) dopadne 51-godišnjem žiriju koji procenjuje koje knjige tinejdžeri treba da čitaju i zašto. Ko je tu prevaren? Naravno, tinejdžeri i čitaoci koji Hornbija percipiraju kao pisca za odrasle. Čitaoci kojima su se njegovi rani radovi dopadali. Ovaj (skoro) sigurno neće.

Povezano:
DUG PUT DO DNA: Nekoliko razloga protiv smrti
Najkraći put do srca - intervju