Pravila demistifikacije

Naslov originala: You Don’t Mess with the Zohan
Scenario: Adam Sandler, Robert Smigel, Jud Apatow
Uloge: Adam Sandler, John Torturro, Emmanuelle Chriqui, Mariah Carey
Žanr: komedija
Trajanje: 113 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Rober Smigel, jedan od scenarista najnovijeg Duganovog filma, izjavio je da je scenario za Zohana bio gotovo završen još 2000, ali da je zbog tematike terorizma morao da sačeka da se, posle 11. septembra, stvari smire. Stvari su se, dakle, smirile što se tiče Amerike u kojoj se radnja filma odvija, ali ne i što se tiče izraelsko-palestinskog sukoba, koji je glavna tema filma.

Ne kači se sa Zohanom je komedija koja se bazira na stereotipima i izvrtanju nekih od njih. Najvažniji izvrnuti stereotip je onaj o malom čoveku koji mašta i uspeva da postane superheroj ili na neki drugi način velika ličnost. Zohan je, naime, već na početku filma slavan izraelski specijalac, no on mašta da postane frizer u Njujorku, ili rečnikom korišćenih predrasuda, mačo-muškarac koji mašta da postane feminizirani fićfirić.

Za razliku od rigidne Ninočke u istoimenom filmu Billyja Wildera, koja indoktrinirana protivničkom ideologijom sovjetske Rusije dolazi na „truli Zapad“ po zadatku, pa tek onda biva preokrenuta ljubavlju, Zohan ne ide u neprijateljsku zemlju, već na neutralnu američku teritoriju i celu stvar od početka sam želi. Ipak, kao i Ninočka, i Zohan će se ludo zaljubiti upravo u pripadnicu ideološki neprijateljskog naroda, a njihova ljubav biće signal za mogućnost prevladavanja opšteg sukoba između Izraela i Palestine.

Tema susreta zavađenih komšija u dalekom svetu, gde se pokazuje da imaju više zajedničkog nego s novim okruženjem kome pokušavaju da se prilagode, nije nova, no ponovo je popularna. Na to ukazuje i naših-bivših-gora-list – Rušinovićev Buick Riviera (o susretu Hrvata i Muslimana u nedođiji Amerike), a koji je glavnom nagradom u Sarajevu trasirao svoj put ka Sundanceu.

Iluzornost i besmisao rata, kako god evidentni bili, neukusno je pominjati u trenucima kad su sećanja na žrtve još sveža. Ipak, gradeći humor na protivljenju bilo kojoj korektnosti, Dugan i njegovi scenaristi uspeli su nekako da se izvuku. Uzimajući Borata Larryja Charlesa za rodonačelnika škole komedije kojoj se priklanjaju, autori Zohana pribegli su malograđanskoj vulgarnosti i benignom prostaštvu.

Time su otupeli svekoliku oštricu inteligencije svog dela, ali i njegovu eventualnu opasnu ideološku oštricu. Tj. Ne kači se za Zohanom može povrediti vaše osećanje dobrog ukusa i mere, ali ne i vaše prave emocije ili politička ubeđenja. Iz toga proizlazi da svi oni koji nisu čistunci u pogledu duhovitosti mogu dobro da se zabave cerekajući se uz kokice, a da niko osim ideoloških fanatika neće dizati galamu.

Demistifikacija onoga što se doskora nije smelo pominjati van uštogljene političke scene otpočela je, dakle, kakvim-takvim govorom, i to je rezultiralo kakvim-takvim filmom. Doduše, treba uzeti u obzir i zanimljivost da je Zohan zasada bolje prošao kod publike nego kod kritike, što je u pop kulturi veliki plus.