To, to, to je to!

Naslov originala: Mamma mia!
Scenario: Catherine Jonson
Uloge: Amanda Seyfried, Meryl Streep, Pierce Brosnan, Colin Firth, Stellan Skarsgard
Žanr: romantična komedija
Trajanje: 108 min.
Proizvodnja: Velika Britanija, SAD, Nemačka, 2008.

Zašto bi neko ko snima film prema pozorišnoj predstavi koja je od 1999. do danas, igrajući širom sveta, zaradila preko dve milijadre dolara, imao potrebu da istom tom prilikom radi potajni rimejk ex-yu filmova s Lepom Brenom?

Jedan od scenarističkih zadataka filma, osim da poveže numere grupe ABBA, bio je i oživljavanje emocionalno isceljujućeg liberalnog sistema vrednosti generacije roditelja glavne junakinje, kojoj je 20 godina. Kad je predstava nastajala, to se odnosilo na sedamdesete. U trenutku kad film nastaje, to se odnosi na osamdesete. Muzika jeste deceniju starija, ali šta to ima veze, publika će da pevuši, a ne da računa.

Isto kao što nema šta ni da misli o Grčkoj bez Grka, tj. o celokupnoj radnji koja se dešava među negrcima na idiličnom grčkom ostrvu. Američki filmovi za široku publiku i tako često imaju ambiciju da liče na dajdžestirano egzotično-romantično putovanje u Evropu. Ta je pojava, štaviše, toliko uzela maha da bi se mogla svrstati i u neki podžanr ili barem odrednicu drugih žanrova kad u sebi imaju akcentovane vanameričke lokacije.

Dakle, rekosmo osamdesete. A osamdesetih je Lepa Brena žarila i palila, i na samom kraju te decenije nastali su filmovi u kojima je stvar ovekovečena i u filmskom smislu. Bilo je bogato, šareno, pevalo se svaki čas, rodbina se opila sve u škotskim kiltovima, skakalo se kroz prozore s visine drugog sprata, videlo se more i srednjovekovne građevine, muzika je svirala na plaži, svekolika vizuelnost imala je jak touch vremena...

E, međutim, dok kod Lloydove traje ta slučajna koincidencija ili namerna filmska resavska ujdurma, stvari zapravo ne valjaju: svedena dramaturgija ne podiže muzičke numere, već muzičke numere usporavaju tempo i udosadnjuju film. Međutim, negde posle polovine, kad svaki gledalac već digne ruke od filma i počne da gunđa u sebi ili naglas, i film zaista krene.

Otprilike od scene kad majka (Streep) počne gorko-slatko da pomaže kćerki (Seyfried) da se obuče za venčanje, glumci konačno počnu da glume, a u film uđe i nešto originalne muzike koju je bivši ABBA-vac komponovao namenski za Mamma mia! Odatle pa do kraja ima i pravog humora, i prave srceparatelnosti, i pravog zalaganja za ljubav koja ne mari za društvena pravila. A onda i muzika zaista oživi i počne da služi svrsi, umesto sebi samoj.

Glavna junakinja u potrazi za ocem na kraju dobija tri dobrovoljna davaoca identiteta i navodi nas da pomislimo kako u nama ima nečeg od svakog ko je voleo našu majku. Majka junakinju, pak, pušta da odraste i ode pokazujući publici da fokus roditelja treba da bude na partneru da ne bi udavili dete. Pušteno dete uviđa da ne mora zeleno da skoči u brak da bi se spasilo majke ili majčinog single-mother životnog skripta...

I tako sve dolazi na svoje mesto, pa i džejmsbondovski Brosnan može konačno da se skrasi, a ljubav koju glavni zrače prelazi i na sporedne i na publiku, kao u svakoj priči baziranoj na vodvilju u kojem se koncentrični krugovi vrte oko aktuelnog kreveta. Doduše, u ovom slučaju vodviljska linija ide, uslovno rečeno, koncentričnim elipsama oko kreveta u prošlosti, no takav tretman čini melodramu jačom, a ABBA-u smislenijom. Sve u svemu, Mamma mia! je redak film u kojem je druga polovina mnogo bolja od prve, samo je treba dočekati.