Šta žele žene

Naslov originala: Made of Honor
Scenario: Adam Sztykiel, Deborah Kaplan, Harry Elfont
Uloge: Patrick Dempsey, Michelle Monaghan, Kevin McKidd, Sydney Pollack
Žanr: romantična komedija
Proizvodnja: SAD, Velika Britanija, 2008.
Trajanje: 101 min.

Romantična komedija je žanr nastao mešanjem ljubavne priče s hepiendom i komedije koja nije preterano smešna. Danas se takvo određenje upotrebljava da označi mahom loše, komercijalne melodrame u kojima je hepiend usiljen, a humor promašen da bi se, šatro, nešto mislilo i da bi akcenat bio na stvarima srca.

Jedna od najzabavnijih priča na istu temu kojom se bavi najnoviji Weilandov film jeste Filadelfijska priča Georgea Cukora (a i njen rimejk Visoko društvo Charlesa Waltersa). Mlada, baš usred priprema, a i na dan samog venčanja, ima dilemu oko mladoženje, te kroz niz peripetija, preispitivanja i promene sopstvene ličnosti, na kraju filma postupi drugačije no što je nameravala.

Međutim, 1940, kad je Filadelfijska priča nastajala, predbračni seks nije bio poželjna aktivnost, a razvod nije bio uobičajen način popravljanja grešaka, te je dramatika sudbinskog „da“ imala smisla. Danas cajtnot i panika oko venčanja izgledaju kao nezrela posednička otimačina koja zapravo otkriva malograđanska ubeđenja glavnih junaka.

I dobro, to bismo mogli da shvatimo, svi smo mi pomalo ili ponekad takvi, a kad tamo: mlada baš zbog malograđanskih ideala neće idealnog mladoženju! Njoj je, naime, najednom strašno što joj je budući muž lovac, što joj ne da da mu na javnom mestu brlja po tanjiru, što se upražnjavaju tradicionalni običaji... Da li je, ipak, možda bolji onaj koji ne lovi divljač nego druge žene, koji brlja na sve strane, koji je, kobajagi, avangardan u neodgovornosti?

Scenaristi ovog filma su glumac-pisac Sztukiel i par Kaplan – Elfont, oboje reditelji-pisci, iskusni u manje ili više uspešnim komedijicama za mlade. Počinjući i završavajući film vickastom aluzijom na aferu Levinski, oni su pokušali da izvuku priču ka sićušnoj poenti da je bolje ozakoniti istinu (oženiti se Monikom!) nego je gurati pod tepih. Koliko ova benigna i zastarela politička pošalica škodi ili doprinosi političkom angažmanu Hillary Clinton, toliko i osmišljava i film.

Osnovni problem scenarija i režije leži u činjenici da publika, osim autorske odluke da to bude tako, nikako ne može da vidi zašto je Dempsey bolji od McKidda, niti da navija za njega u svekolikoj svadbenoj borbi a la „šote“, a na američko-škotski način! I tako, sve i dalje miriše na ono uobičajeno predspotovsko istraživanje o proizvodu koji se reklamira. 

Šta žele žene, ciljna grupa kupaca ovog filma na bioskopskim blagajnama? Žele da se udaju i da „dunu sebi u ego“. Kako se to radi u Americi? Ode se u Evropu, nađe se baš aristokrata, lep, spretan, bogat i obrazovan (prostačke fazone da ne pominjemo), a onda se on napusti zbog šalabajzera (sunarodnika, doduše) i budalasto-ambicioznog sna o tome da žena ima prava i mogućnosti da u braku preokrene muža i njegove lične afinitete za 180 stepeni.

Kako god slab bio film Kako ukrasti mladu, nije nezanimljivo zamisliti kakav bi bio njegov nastavak baziran na istraživanju, ali ne o tome šta žene žele, nego šta se ženama dešava. Bila bi to, po prilici, crnohumorna socijalna drama, što bi, za promenu, moglo biti zabavno za gledanje.