Nema leba bez tostera

Naslov originala: Wall-e
Scenario: Andrew Stanton, Pete Docter, Jim Reardon
Uloge: Ben Burtt, Elissa Knight, Jeff Garlin, Sigourney Weaver
Žanr: animirani SF za decu i celu familiju
Trajanje: 98 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Poznajem sedmogodišnjakinju čija je majka kudila promene u duhu vremena i izgledu sveta, a devojčica joj je rekla: „Prestani već jednom i pusti me da uživam u ovome kako je sada – baš me briga šta je bilo nekad!“

Priča Volija dešava se sedamsto godina posle ovog razgovora, ali je njegov direktni nastavak. Svet se promenio. Odrasli nisu uradili ništa konkretno i cela Zemlja je postala neprikladna za život jer ju je zakrčilo đubre. Čovečanstvo ju je tada napustilo i nastavilo da živi u svemirskim brodovima u kojima je, zbog nedostatka prostora za kretanje, postalo patološki gojazno.

Trojica scenarista ovog filma, od kojih je jedan i reditelj, zajedno posmatrani, kao pisci, reditelji, glumci, animatori i još koješta, drže više od polovine suvislih američkih animiranih filmova napravljenih u poslednjih 20 godina. Rečju, oni to umeju da rade.

Mudro i politički korektno, autori su nam kroz monstruozno debele ljude pokazali njihovu evolutivnu naprednost. Logično je da ćemo u budućnosti svi tako izgledati. A i da ćemo uništiti planetu. No, ljude nam autori nisu ni pokazivali dok nas nisu vezali za onoga s kojim je lakše identifikovati se: emocionalni robotić za reciklažu koji je ostao na strašnom mestu Zemlji da je raščišćava i kad su svi drugi otišli. Nešto kao baba koja nije prihvatila kolonizaciju posle Drugog svetskog rata, nego je ostala u kršu pasivnih krajeva, s jednom kozom, tj. u ovom slučaju jednim cvrčkom.

A onda Voliju – koji liči na toster, ima vrednosni sistem malog deteta i građu mehaničke kornjače – iz svemira stiže mrak-riba: robotica s misijom. Rađa se ljubav. Njih dvoje, par kao rolšua i roler, kroz niz peripetija omogućavaju da do ljudi stigne informacija o planeti koja se sama od sebe reanimirala i ponovo je pogodna za naseljavanje.

Nekoliko stvari ovom filmu, ipak, ne daju da bude remek-delo. Naime, dokaz uslova za život na Zemlji i mekgafin oko kojeg se junaci jure jeste biljčica a ne cvrčak, a cvrčkova linija se do samog kraja ne zatvara u melodramatskom smislu velikog prijateljstva kako bi bilo red. Takođe, osim što nam je pokazano kako su ljudi uništili planetu i sebe same, nije nam pokazano šta oni treba da rade da tako ne bude. Strpljivo čekanje je, navodno, dovoljno.  

Ostalo je super – nostalgični slikovno-muzički dodir pedesetih, fantastična animacija i efekti, brojna asociranja na dela istorije kinematografije, od kojih je najvelelepnije ono u vezi s Kubrickovom Odisejom 2001, a u kojem se nepokretni, beboliki kapetan svemirskog broda u kontraevolutivnom naporu diže na noge koje nisu lagane, da bi omogućio čovečanstvu da se vrati kući.

Pustoš đubrišta, nepostojanje odanosti u prijateljstvu, teletabiski simplifikovan govor i pasivnost ljudi u odnosu na zagađenje, sve je to činjenična slika sveta. Zato, po preporuci one devojčice s početka teksta, zaćutimo i pustimo decu da uživaju u onome kako je sada – koga briga kako je nekad bilo.