Lenjivac kreativnog duha

Pre i posle svega, Mirko Ilić (1956) je zanimljiva ličnost. Čime god da se bavio – bio je autor stripa, ilustrator, grafički dizajner i art direktor – kao od šale je pomerao zacrtane granice. Verovatno zato što je svoj posao oduvek shvatao kao igru. Mada je njegovo ime postalo marka za sebe, ne odaje utisak sujetnog tipa. “Sebe nikad ne shvatam ozbiljno, već samo svoj rad”, kaže. I u 50-oj godini zrači mladalačkom energijom, deluje kao zadovoljan čovek.

Svoje prve radove Mirko Ilić je objavio već sa 18, 19 godina. Ubrzo je postao stalni saradnik Studentskog lista, Starta, Pitanja. Uređivao je strip-rubriku Poleta, osnovao strip-grupu Novi kvadrat, tri godine zaredom smišljao naslovne strane za zagrebački nedeljnik Danas. Sarađivao je sa italijanskom Panoramom, radio filmske i pozorišne plakate širom Evrope, a mnoge generacijske kolege pamte ga i kao “ljutog rokera” i kreatora najupečatljivijih novotalasnih rok-omota.

Iako mu sa profesionalne tačke gledišta ni u Evropi nije ništa falilo, 1986. godine ipak odlučuje da se preseli u Ameriku. Bio je, kako je to jednom rekao, umoran od svoje zemlje u kojoj se spremalo zlo, a nije želeo ni da ostane u Evropi, gde parohijalni duh znači da je pojedinac iz jedne sredine uvek osu đen da bude stranac u nekoj drugoj.

Posle samo nedelju dana u Njujorku "posrećilo" mu se da “dobije” naslovnu stranu magazina Time. Pošto je oduvek delovao kao slobodni strelac, iliti fri-lenser, mesto art direktora Timea biće mu prvi stalni posao. Posle Timea, radi i kao art direktor New York Timesa. Hvali se time što je New York Timesu postavio svoje "nemoguće" uslove (mesec dana odmora!) i uspeo da inovira vizuelni identitet novina.

Već godinama živi u Njujorku, gde je vlasnik Mirko Ilić Corp, studija za grafički dizajn, 3-D i kompjutersku grafiku i filmske špice. Među njegovim klijentima su, pored ostalih, Washington Post, Wall Street Yournal, Sony Music, Nike, Warner Bross.

U Muzeju istorije Jugoslavije trenutno je postavljena izložba koja, kako stoji u katalogu, “poput svojevrsnog itinerera prati karijeru Mirka Ilića (...) i pokušava da da odgovore na pitanje kako je Mirko Ilić kao strip autor, ilustrator, grafički dizajner i art direktor uticao na evoluciju i artikulaciju ideja od druge polovine 70-ih do danas”.

To je ujedno i prvo predstavljanje Mirka Ilića Beogradu posle 1977. godine i izložbe u Galeriji Doma omladine Beograda. Na to se, kaže, odlučio, pored ostalog, i zbog toga što je primetio da se ovde slave i veličaju negativci. “Nemate uzore za mlade ljude i shvatio sam da bih možda mogao da iskoristim težinu svog imena i pokažem da “prokleta mogućnost izbora mora da postoji”, kao što kaže Džoni Štulić.”

Priča koja sledi neka je vrsta sižea Ilićevog predavanja održanog na festivalu BeogrAD (reviji svetske i domaće advertajzing i dizajn kreativnosti), održanom početkom septembra prošle godine.

Jedan od prvih dizajna bio je crtež na zidu, u špiljama, koji je u stvari bio grafikon: ‘mi ih opkolimo, pa strelicama pucamo tu, pa ih onda ulovimo i pojedemo'. To znači da je dizajn druga najstarija profesija na svetu. Svi znamo šta je prva najstarija profesija, pa moramo biti pažljivi jer su granice dosta pomaknute.

Postoje dve grupe ljudi koji rade dizajn – oni koji rade za novac i oni koji rade za slavu. Nekolicina naivnih misli da se te dve strane mogu spojiti. Ja sam od onih koji rade za slavu. Novac mi se, na sreću, desio. Ali na Zapadu se vrlo malo mo že raditi a da vam se novac ne desi. Ne možete biti dobri, a da vam se novac ne desi... Najbolji ljubavnik, najbolji lopov, vodoinstalater – bilo šta da ste – novac vam se može desiti. Nažalost – sećam se ove sredine ovde – najbolji glumci, pisci, slikari, nisu imali ni za kafu. To je prilično nezdrava situacija.

Ja sam fri-lenser u kompaniji koja pored mene ima samo dva čoveka. Dosta starijih muškaraca moje generacije kupi kompjutere, zaposli gomilu mladih ljudi i završi radeći po sastancima sa ljudima koji izgledaju kao njihov tata, dok se klinci igraju njihovim igračkama. Ja sam odlučio da se ja igram svojim igračkama. To je delimično razlog zbog koga ne radim advertajzing. Jer kad nešto dođe do moje male kompanije i mene – već su odlučili šta je to. U tom slučaju trebalo bi da upotrebim svoju ruku, ali ne i svoj mozak. Vrlo sam ponosan na svoj mozak, pa im ruku ne dajem.

Nekada davno moj otac je bio vojno lice a moja mama je kod kuće šila na jednoj od onih šivaćih mašina koje su bile kao komad nameštaja – može se sakriti pa izgleda kao televizor, a nije. Imao sam tri, četiri godine. Majci je, dok je šila, jedna od kreda ispala na pod. I pošto je satima šila, uzeo sam kredu i nešto crtao. Kada je majka ustala, valjda da popije čašu vode, na podu je videla crtež za koji je zaključila da predstavlja Deda Mraza. Moja mama čudne stvari zaključuje. Pogledala me je, uzela tepih i crtež nežno pokrila. To je bila prva veoma važna stvar – u svim drugim slučajevima dobio bih “za uvo” i gotovo. Kada je tata došao s posla, mama je otkrila crtež. Onda su oni nešto šaptali i dramatično me gledali. Opet nisam dobio “za uvo”, tako da sam shvatio da tu ima nešto. Prvi put za nešto što sam napravio nisam dobio “za uvo”. I do dana današnjeg tražim urednike koji, kad im nešto predam, imaju potrebu da to nežno pokriju tepihom.

Uskoro mama više nije bila ponosna na mene jer sam počeo crtati stripove, a to je nešto što je tata bacao kroz prozor. Stripove sam crtao jer sam hteo da naučim da crtam; da vidim šta mogu, koliko dugo mogu sedeti za stolom, pričati sam sebi priče. I tada, sa 17, 18 godina, postavio sam sebi čudan cilj – popisao sam sve američke i evropske novine u kojima bih jednog dana mogao da objavim stripove. Dosta mojih kolega sa primenjene umetnosti mi se smejalo. Mada Akademiju nisam završio, nisu me ni primili. Ali 1981. godine, kada sam objavio svoj poslednji strip, bilo je to u poslednjim novinama koje su mi bile na listi. Posle toga više nikad nisam nacrtao strip. To govorim isključivo zbog mladih ljudi jer '68. je postojala parola: Budimo realni, zahtevajmo nemoguće. Sve se može ako hoćete.

Stripove sam prestao da crtam kada je došao trenutak da to unovčim. Dobio sam poruku iz Amerike: ako nacrtam 50 stranica ovakvog stripa, platiće mi toliko i toliko, pa godišnje toliko, itd. Shvatio sam da bi se nešto što radim iz ljubavi na taj način pretvorilo u prvi najstariji zanat, i zbog toga sam odustao. Uz to, shvatio sam da strip nema tako veliki uticaj kao što ga ima politička ilustracija. I ubrzo sam počeo da radim ilustracije za većinu političkih magazina i novina bivše Jugoslavije. Sve su rađene za jednu noć. Neke su bile vežba, na primer, koliko crtica mogu staviti na jedan crtež. Druge su bile provokacija sistemu.

Tri godine sam radio naslovne strane Danasa. Imao sam 24 sata da napravim fotografiju i donesem ideju. Dve naslovne strane su mi izbacili, sve ostale su objavljene, što znači da sam ih objavio oko 152. Prvi zadatak koji sam sebi zadao dok sam to radio bio je da ništa ne crtam. Hteo sam drugačije da vežbam mozak. Drugi zadatak – da se zezam sa sistemom. Za sve te naslovne strane sam upotrebljavao svoje prijatelje i sve one devojke koje sam hteo fascinirati.

Mislim da je lenjost – i to je nešto što razvijene zemlje ubijaju u vama – vrlo važna stvar. Čovek koji se probudi u pet ujutro, uzme budak i počne kopati da bi posadio žito nije napravio ništa. Onaj koji se probudio u 11 – “joj, šta ću sad, zakasniću” – taj je izmislio plug. Puno je lakše misliti deset sati a raditi dva, nego obrnuto. Ja idem u kino, i ja mislim... Ja se kockam, i ja mislim...

Kod mene ideje obično dolaze na dva načina: u prva dva minuta razgovora sa bilo kojim art-direktorom već imam ideju šta napraviti. Taj način je lakši. Drugi je puno teži. Jedini način da se izvučem iz “blokade” je da čekam do poslednjeg trenutka. Kad dođe onaj trenutak kad osećam da ću se popiškiti, da je postala panika, onda nešto u glavi počne da radi. I onda se stvari dese. Tako sam došao do zaključka da, u stvari, ima smisla ono u lošim filmovima kada policajci prate, a ovi ih stalno vide. Ako vas prate a vi to ne znate, ponašate se normalno. Ako vas prate i toga ste svesni, počnete paničariti. U panici napravite grešku. Tu vas nađu. Dakle, u panici – a to svaki dizajner mora sebi priuštiti – napravićete grešku. Iznenadićete sami sebe greškom. Znam da je to teško, vidite da niste savršeni, ali se tada možete iznenaditi nečim neverovatnim. Profesionalizam znači: nikad preloše, nikad predobro.

U Ameriku sam otišao sa ogromnim portfoliom, a nisam ni znao šta je portfolio, nisam govorio engleski... Doneo sam maltene vreću radova i onda bih to istresao. Imao sam sreću da mi prvi posao, koji sam dobio u roku od sedam dana, bude naslovna strana magazina Time. Ne zato što mi je tata mason, mama Židovka, a ja peder. Možemo biti talentovani...

I prvo radno mesto u životu bilo mi je art-direktor magazina Time, gde sam bio zadužen za sva internacionalna izdanja. Sve ono što sam u Zagrebu radio sa nekoliko prijatelja fotografa, sve ono što smo pitali koga smo stigli da bude model – sada sam imao pri ruci.

U Jugoslaviji i Italiji ja bih se u tom (stvaralačkom) procesu igrao – radio bih ovo i ono i onda bih se u tri ujutro predomislio i napravio nešto potpuno drugačije. U Americi mi se desio šok – jedan od mojih crteža bio je izgreban, crni tuš je bio izgreban nožem. Oni su rekli: “Nama se ovo sviđa”. I sledećih pet godina radio sam to. Kad god bih probao da napravim nešto drugo, rekli bi: “Ne, ne... vi ste u fioci... Barely speaking English, radi crno-bele crteže, političke teme... Za sve ostalo imamo drugog. Vi slikate jabuke. Kad su nam potrebne kruške, to je on, za grožđe – to je on... Ne verujemo da svako može slikati sve.” Teorija je vrlo jednostavna – nema iznenađenja. Morao sam se godinama boriti, prodavati pre svega ideje, uvek identičnim crtežom, da bih se oslobodio toga.

Tipična stvar kod većine urednika muškaraca jeste da, čim vide neku rupu, hoće nešto da uvale unutra. Razlika između lošeg i dobrog urednika je ta što loši uvek nešto dodaju, dok dobri oduzimaju. To vam je kao kad supa ne uspe – svi ubacuju nešto unutra. Vrlo retko dođu do nivoa italijanske i japanske kuhinje, gde je jedan jedini sastojak perfektan.

Igram lepu igru sa urednicima – uvek pokušavam nešto da im podvalim i da im tako dokažem da ne mogu sve kontrolisati. Urednik koji je ovo objavio tek je posle video Nike logo u suzi. A radilo se o iskorištavanju klinaca u zemljama Trećeg sveta, koji proizvode Nike. Još sam namerno suzu radio tako da izgleda čudno, da malo skrenem pažnju, ali nisu primetili.

U dizajnu se nikad ne gleda levo ili desno šta rade ljudi oko vas. Možete gledati unazad ili unapred. Ako nekoga treba krasti i kopirati, kradite i kopirajte sebe. Još uvek sebe ne možete tužiti. Zbog toga ja vrlo često kradem i kopiram sebe, ali sa određenim vremenskim razmakom.

Shvatio sam da nije najvažnije smisliti ideju, već prodati je. Većina mladih ljudi se muči oko ideje, a onda je ne uspeju prodati. To je potpuno pogrešno. Vrlo retko je ko uhvaćen dok pljačka banku. Uhvate ih kasnije jer nisu smislili kako novac potrošiti.

Ova naslovna strana govori o konfliktu između Kanađana koji govore engleski i onih koji govore francuski. Gledao sam list i shvatio da u njemu postoje ta dva profila. Ideja je nastala za desetak minuta, ali su mi bila potrebna dva dana da je prodam, i to ne zbog ideje, već zato što je to prva naslovna strana Timea posle, ne znam, dvadesetak godina, koja nema naslov. Oni su, naravno, kao dobri dizajneri hteli da stave naslov u list. Naslov je, međutim, bio na engleskom, i onda se ja napravim pametan: “Zašto samo na engleskom, zašto ne i na francuskom? Ne smemo se staviti samo na jednu stranu. A šta mislite da bude bez naslova?”

Vrlo često crtam sebe, kao što je Leonardo rekao da samo loši umetnici crtaju sebe. Vrlo često crtam sebe kao negativnu pojavu. Primetio sam da cure uvek završe sa negativcima.

Počeo sam se zezati s tekstovima i onda su mi rekli kako to nije standard Timea, da se tekst ne čita tako itd. Na svom jako lošem engleskom pokušao sam im objasniti da je meni engleski tekst 30 odsto siva površina i da se tako ponašam. Da nemam akcenat u Americi, morao bih ga izmisliti. Jer oni nikad ne znaju da li ja mislim to što sam rekao ili me oni nisu razumeli.

U Timeu sam radio šest meseci i bilo mi je dosta. Kažem: “Hvala najlepše, doviđenja”, i odem kući. Sedeo sam kod kuće već nekih godinu dana kad me je zvao New York Times. Ponudili su mi da radim OP-ED, što je njihova stranica mišljenja, gde često pišu i predsednici. Rekao sam da postoje dva uslova: prvi – da imam mesec dana godišnji odmor, što je tamo nečuveno, ali šta se tu može, naučio sam tako i ne mogu se odučiti; i, drugi – da ostanem samo godinu i po dana. I da ostajem tamo isključivo zbog toga što se u mojoj bivšoj zemlji ubijaju i kolju i što mislim da je vrlo važno dići nivo razmišljanja o tome kod ljudi... I da hoću nešto vratiti Americi. Usput sam doneo svoje račune za plaćanje taksi i pokazao im da kao fri-lenser zarađujem otprilike trećinu više nego što me oni plaćaju, tako da nema nikakvih emotivnih ucena. To je bilo jako korisno, jer ubuduće, kad god nešto ne bi hteli napraviti, rekao bih: “Ja idem kući”, i znali su da ću stvarno otići. Zbog toga sam uspeo promeniti strukturu novina i počeo sam se igrati sa tekstom.