Neverovatan broj nerešenih zločina u Americi: 2005. godina, osam likova, 100 kvadrata, 90 minuta, teror… i sve što to znači na srpskom i engleskom
Scenario: Bryan Bertino
Uloge: Liv Tyler, Scott Speedman
Žanr: horor/triler
Trajanje: 85 minuta
Proizvodnja: SAD, 2008.
Kad je horor u pitanju, mladi reditelji željni slave prvence uglavnom snimaju po proverenoj formuli „krv, sise, konzumiranje lakih droga, neslušljivi soundtrack mladih američkih punk-rock bendova, krv, sise...“. Ipak, dešavaju se izuzeci.
Debitant Bryan Bertino s minimumom novca i bez te čuvene formule tokom 90-ak minuta uspeva da drži publiku prikovanu za ekran. Ako se uzme u obzir i da je radnja filma svedena na maltene stotinak kvadrata jedne kuće, te da u filmu ima tačno osam likova (od kojih se troje pojavljuje na manje od tri minuta), onda priča o uspehu mladog reditelja još više dolazi do izražaja.
Naime, Bertino se po izgledu debija vratio korenima, tzv. „zlatnim godinama novotalasnog horora“, u kojima su tadašnji mladi autori (Craven, Romero, Coen...) uz pomoć zombija, mutirane novorođenčadi i ostalih karakondžula upućivali kritiku društvu smatrajući ga odgovornim za enormnu količinu svih vidova nasilja.
Na tragu takvog razmišljanja, Bertino svoj film započinje neverovatnim podatkom o broju nerešenih zločina u Americi i najavom da ono što će publika videti jeste rekonstrukcija jednog od njih, koji se dogodio mladom paru 2005. godine (uz glas iz offa, bila bi to sjajna posveta Hooperovom Teksaškom masakru...).
Vraćajući se s venčanja prijatelja, par odlučuje da prespava u brvnari mladićevog oca. I sve je naizgled sjajno i bajno, dok im u četiri ujutro na vrata ne zakuca tinejdžerka tražeći svoju drugaricu... A onda počinje besani ostatak noći!
Ovako nabacan siže filma neodoljivo podseća na francuski film Ils Davida Moreaua i Xaviera Paluda. Međutim, za razliku od ovog dvojca bez kormilara, koji se zbilja potrudio oko istinske jeze, Bertino scenario upotpunjuje (pogotovu u drugom delu filma) dobro poznatim arsenalom štosova za jeftino plašenje publike tipa iskakanja iz mračnih uglova uz glasnu muziku i gomilu nelogičnosti!
Najočigledniji primer: dok prilazite automobilom kući, neko puca iz nje i urniše vam šoferšajbnu. Šta ćete uraditi: a) pozvati policiju mobilnim telefonom, b) istog trenutka okrenuti automobil i odjuriti u policijsku stanicu, c) bez obzira na sve, ući u kuću i zaraditi metak u glavu? Da, da, odgovor je c!!!
Naravno, na sve to može i da se zažmuri jer, ruku na srce, većina horor-dela pati od takvih bolesti. Za svaku pohvalu je odluka autora da tokom prve polovine filma konstantno vrši pritisak na publiku dozirajući tenziju nagoveštajima da su uljezi u kući, do kulminacije oko 45-og minuta.
Međutim, glavni problem jeste otkrivanje sudbine glavnih protagonista u prvim sekundama filma, što, priznaćete, i te kako može da ubije neizvesnost samog dela, prvenstveno što je, ipak, reč o žanru u kojem nije poenta u intelektualnom „kako se nešto dogodilo“, već u adrenalinskom „šta se dogodilo“.
Sve u svemu, hrabar pokušaj Bertina da posle svega viđenog napravi film različit od štancovanja poznatog kao „savremeni holivudski horor“.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Ghoul (gost)
| 31.07.2008. 18.38.28
kaže autor rivjua:
"Naravno, na sve to može i da se zažmuri jer, ruku na srce, većina horor-dela pati od takvih bolesti."
kažem ja: sa ovakvim prijateljima, hororu ne trebaju neprijatelji.
takođe, ove reči mi ne zvuče baš mnogo suvislo:
"ipak, reč o žanru u kojem nije poenta u intelektualnom „kako se nešto dogodilo“, već u adrenalinskom „šta se dogodilo“."
svoditi ceo složeni horror žanr na adrenalinsku tobogansku vožnju, ponovo me vraća na izjavu: sa ovakvim prijateljima, hororu ne trebaju neprijatelji.
-
Fingersmith (gost)
| 01.08.2008. 12.18.42
Na stranu što je ovo loša recenzija, uz to i puna proizvoljnosti i predrasuda prema žanru, mene zanima sledeće - otkud taj već trend da se recenziraju filmovi koji ne samo da nisu dostupni na ovdašnjem legalnom tržištu, već su za sada i na netu dostupni samo na kopijama nepodnošljivo lošeg (cam) kvaliteta?
***pri tom, kao razumne i opravdane izbore prihvatam osvrte na, npr., kvalitetan rad S. Lumeta.
-
Kunac (gost)
| 01.08.2008. 12.38.08
Čudan prikaz. Tekst je pun opštih mesta, ali uglavnom pohvalan: a ocena je 5/10. Nešto tu ne štima.
-
micheline (gost)
| 01.08.2008. 14.48.52
Meni jedna stvar nije jasna: Zasto vecina "ljubitelja" horor filma shvata sve tako licno?!
Ako vama ova i slicne joj recenzije izgledaju kao delo nekoga ko ne voli horor... Onda stvarno nemam vise sta da kazem!
-
Kunac (gost)
| 01.08.2008. 15.42.04
Ja ne mislim da recenzent ne voli horor, već da ne razume dovoljno njegove materiju o kojoj piše. Uz kvalitnu uredničku podršku, ovo bi mogao biti mnogo bolji tekst: potencijal postoji, trebalo je samo stvari usmeriti na pravu stranu.
-
2 Minutes Later (gost)
| 01.08.2008. 17.09.58
Ovo je nakon raspada od recenzije DOOMSDAY još jedno nakucavanje bilo kakvog teksta od strane Igora Vasića, mada se po smislenosti njegovi prikazi ipak stiče u odnosu na nebuloznosti iz pera Vladislave Vojnović, on ipak uspeva da ne zaostane puno za njom u trci za titulu autora najgorih filmskih prikaza u tekućoj godini. A sada nek se jave rođaci i komšiluk u odbranu lika i dela dragog im lika!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.