Aristokratija radničke klase

Scenario: Martin Herron, Philippe Blasband, Sam Garbarski
Uloge: Marianne Faithfull, Miki Manojlović, Siobhan Hewlett, Dorka Gryllus, Kevin Bishop
Žanr: drama
Trajanje: 103 min.
Proizvodnja: Belgija, Luksemburg, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, 2007.

Grof Sacher-Masoch nema neke posebne veze s filmom Garbarskog koji je bio nominovan za prošlogodišnjeg berlinskog Zlatnog medveda (a Faithfullova i Miki Manojlović za Cezare), a ipak je to stanovit filmski kuriozitet. Naime, mazohizam, reč koja označava uživanje u patnji, nastala je po prezimenu ovog galicijskog plemića, autora erotskog romana Venera u krznu.

Nekoliko generacija deli Marianne Faithfull od njenog pretka, međutim, trijumfalno žrtvovanje junakinje koju u Irini Palm tumači baš Faithfullova asocijativno je zvonce. Imajući i godine i izgled osobe koja bi se lakše dovela u vezu sa Sacher-tortom nego sa Masoch-seksom, vođena sigurnom rukom reditelja Garbarskog, pop-baka (nekadašnji seks-simbol iz npr. Devojke na motociklu Jacka Cardiffa) uspeva da nas ubedi u svaki kadar poprilične scenarističke konstrukcije.

A kad smo kod toga, treba napomenuti da priča počinje identično kao Klopka Srdana Golubovića (pa u njoj još i glumi baš Miki Manojlović!), što se može tumačiti na razne načine, a mi ćemo se ostaviti ćorava posla i reći tek da je čovek sam samo u rođenju i smrti, a u ideji nikada. Između ostalog i stoga što Irina Palm samo na početku ima egzistencijalistički stišnjenu situaciju teško bolesnog deteta u siromašnoj porodici, a sve što sledi beskrajno je različito.

Za razliku od dosadnih nadriumetničkih filmova u kojima ništa ne znači ništa (junaci se ponašaju kako im dune, a situacije ne proizilaze jedna iz druge), u Irini Palm sve znači nešto i sve vodi nečemu. Između ostalog tu je i staro znanje da „kad dedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi“. Glavna junakinja, baka, u kontinuitetu svog života naizgled je žrtva: ništa nije birala, uvek je bila na svom mestu, „bosiok sije, a pelin joj niče“.

Međutim, upravo u bogohulnom odbijanju da uživa u životu nalazi se njena krivica. I njen metafizički logičan pad i gubitak svega za šta je verovala da treba da se žrtvuje (udovica je, malo je ljubavi u porodici njenog sina, unuk je smrtno bolestan, teško stečena kuća prodata je za bezuspešno lečenje...), vode junakinju ka prekoračenju granica pristojnosti. Ona se, doduše, žrtvuje i dalje, ali sad s one strane malograđanskog morala, konačno zaista plemenito rizikujući zbog ljubavi, a ne povlađujući licemerju.

Kasni preokreti iz neznanja u znanje u dobrim pričama dovode do propasti glavnog junaka, a do napretka onih na kojima svet ostaje. Kod Garbarskog i njegovih drugova scenarista milost je veća i okrenutija ličnom. Zbog toga je moja konzervativna ocena osam, a ne deset. Neko će reći da drugačije nije ni moglo: da junakinja propada, svi oni protiv kojih se Garbarski bori lako bi trijumfovali u ubeđenju da joj se to događa zbog izneverivanja principa sitnih duša, a nikako, obratno, zbog oklevanja da to učini ranije.

Ja, pak, ne mogu da se otmem utisku da bi bilo bolje da je u Irini Palm došlo do barem jednog rasplakivanja publike, a ne samo do pet razbešnjivanja: koliko god angažovan bio, ovo je film koji govori o zlu u ljudima, a ne u sistemu na vlasti. A sopstveno zlo ljudi ne mogu prevladati besom i revolucijom, nego saosećanjem sa žrtvama koje jedino tako imaju smisla.

Najzad, pored odmereno sarkastičnog scenarističkog humora, odličnog rediteljskog posla i fenomenalne Marianne Faithful, ne treba izostaviti ni snimateljsku preciznost Christophea Beaucarnea, muziku Ghinzu i nadasve Mikija Manojlovića, koji se konačno našao u situaciji da zna šta radi, te da svetu može da pokaže koliko je dobar u tome.