Carevo novo odelo

Naslov originala: Ballast
Scenario: Lance Hammer
Uloge: Michael J. Smith Sr., JimMyron Ross, Tarra Riggs, Johnny McPhal
Žanr: drama
Trajanje: 96 min.
Proizvodnja: SAD, 2008.

Amerikanac Lance Hammer, doskorašnji majstor vizuelnih efekata, kompjuterske grafike i digitalnog dizajna, debitovao je filmom Balast kao reditelj, scenarista i montažer, i momentalno se ovenčao nominacijama za nagrade (u Berlinu za Zlatnog medveda, na Sundanceu za Grand Jury Prize), a i nagradama (na Sundanceu za režiju, a u Novom Sadu tamošnjim Ibisom za režiju i kameru).

Radnja filma smeštena je u nigdinu unutrašnjosti Amerike, gde troje crnoputih ljudi – muškarac, žena i dete – u sporom tempu 96 minuta kuburi sa egzistencijalistički postavljenom sudbinom. Sudbina nema većih planova za junake, a ni junaci za sebe, ni u smislu prihvatanja tereta ništavila, ni u smislu suprotstavljanja mu.

Scenario je bežao od narativnosti kao đavo od krsta, i u tome je uspeo. Međutim, nalivanje vode na tzv. umetničku vodenicu takođe je izbegnuto u svim domenima priče. Film je, doduše, režiran i snimljen u free cinema art-fazonu (mada bez poetičnosti i satiričnosti), ali svako dalje tumačenje besmisleno je koliko i traženje logičkih zakonomernosti u ponašanju sitih akvarijumskih ribica.

Tj. kad neko analizira npr. Beketove ili Joneskove pozorišne komade, on može da se uhvati za sve ono znanje koje im je prethodilo, a koje su autori takođe poznavali i sa znanjem ogoljavali odstranjujući slojeve smisla i delove strukture. Analiziranje Balasta, međutim, jalov je posao jer Hammer ništa ne zna, ili se uspešno pretvara da ništa ne zna, što mu dođe na isto.

Ako biste, dakle, da se zabavite Balastom – ne može, nije zabavno; ako biste da mislite – ne može, nema o čemu; ako biste, najzad, barem da saosećate – ne može, nema s kim! Kome je, onda, namenjena ova socijalna drama bez kraja i konca i bez pouke?

Nije onima koji i sami žive živote glavnih junaka jer bi oni udosađeni izašli iz bioskopa za pet minuta; nije intelektualcima koji bi da ih nešto šašolji po centru za odgonetanje smisla i logičko zaključivanje, a nije ni osetljivim dušama koje vole da otpate dva sata saosećajući sa socijalno obespravljenima. Aha, pretpostavljate i sami, film je za festivalske žirije kojima je data bogolika osobina stvaranja novih vrednosti, i za one koji poseduju automatizam lakog povinovanja ekspertskim autoritetima.

Na izvestan način, ta je stvar otpočela pop-artom u likovnoj umetnosti, kad su alhemičarske grupe udruženih umetnika, galerista i kritičara preko noći bilo šta mogle da pretvore u zlato, tj. u urnebesne cifre za koje su se prodavala dela tipa „carevo novo odelo“. Da ne ispadnu glupi, podanici ovih careva divili su se tananosti tkanine i prefinjenosti kroja, sve gledajući u golog cara!

Za razliku od bajke, ono dete čistog srca koje je povikalo istinu da je car go, ovde je bivalo prekoreno i bilo mu je objašnjeno da primitivizam zdravorazumskog zaključivanja ne treba pokazivati naokolo, jer da je vredan rad najvažnija stvar u umetnosti, tad bi babini Villerovi gobleni bili vrhunac. Danas, ova priča spada u oficijelnu istoriju umetnosti: bogatstvo Andyja Warhola jednako je skapavanju od gladi Modiglianija ili Van Gogha, baš kao što su njihova platna jednako važna kao svod Sikstinske kapele.

Hammer se odrekao polovine para koje mu je doneo novosadski Ibis u korist SOS Dečjeg sela, rekavši da je ubeđen u moć umetnosti da zaceli duhovne rane, ali da je i sam svestan da se zaceljivanje mnogo pouzdanije vrši direktnom akcijom socijalnih ustanova. Što onda ne dade ceo iznos? Pa zato što je kolega onoj dvojici krojača, a majstor kao majstor: može da ne naplati ruke, ali za materijal mora da uzme!