Bonnie "Prince" Billy i poprilično lakonski koncipirani prateći bend izveli su, pred oko 800 blagonaklonih posmatrača, niz zaborava dostojnih verzija nezaboravnih pesama
Mesto: Velika sala SKC-a, Beograd
Vreme: Petak, 20. jun 2008.
Organizacija: Popdepresija
Verovatno sam prvi na "BSC" jeziku (Bosnian-Serbian-Croatian) pisao o Willu Oldhamu – recenziju debitantskog albuma Palace Brothers There is No One What Will Take Care of You objavila je Beorama netom nakon što je album izašao 1993, kao i nešto kasniji prikaz o lo-fi folku, sa osvrtom na LP Days in the Wake, EP remek delo Hope i sedmoinčno remek delo Gulf Shores / West Palm Beach, Palace Brothers/Palace Songs izdanja u 1994. Još 1994 sa jednim svojim bendom obradio sam Palace Brothers (Tornado Ptice - Gulf Shores)...
Oldham je za mene bez zadrške jedan od najznačajnijih pop autora današnjice i nešto mnogo prisnije - lični prijatelj koji se ugradio u moju estetiku i na različite načine obeležio moj život. Tim pre imam razloga da kažem da sam sa njegovog dugo priželjkivanog beogradskog koncerta izašao polupraznog srca.
Jedan od razloga za takvo osećanje je činjenica da je iz celog Palace repertoara Oldham sa drugarima odsvirao samo prelepu Ohio River Boat Song, a i nju prilično karikirao, pretvorivši je u poskočicu. Postoji jedan relativno skoriji album poslovično hiperproduktivnog Oldhama koji je promakao pažnji većine evropskih muzičkih medija – Bonnie "Prince" Billy Sings Greatest Palace Music ('04). Ova interesantna revalorizacija prvog, po mnogima najplodnijeg perioda karijere, pored toga što nudi bolje, zrelije producirane i prearanžirane stare pesme, jasno pokazuje nešto važno: da Bonnie "Prince" Billy nije samo pseudonim, već uistinu alter ego Willa Oldhama. Alter ego bitno drugačijeg sadržaja.
Palace Will bio je apostol plemenite sete; Prince Bonnie je hillbilly prorok i cinik, koji kao da se plivajući uzvodno u odnosu na tokove sveta iz Novog Zaveta vratio u Stari Zavet. Jeste, Bonnijeve pesme zvuče življe i "radosnije"... ali ja nekako toj njegovoj radosti ne verujem. To je grčevita radost.
I upravo to, grčevitu radost, ponudio nam je Will Oldham na beogradskom koncertu u neograničenim količinama. Pa je, da budemo sigurniji u to da je zaista radostan podvrnuo nogavice do kolena, a poneku pesmu je otpevao i stojeći na jednoj nozi, s drugim stopalom iza kolena.
Drugi, važniji deo problema otkrivamo u mnogo puta navođenom citatu Stiva Albinija, da Oldham nikada ne drži probe sa bendom, već je poklonik spontanosti u muzici. Takav, na brzinu sklepan i neuvežban bend, možete naime uvesti u studio da snimi album i uvaliti producentu pun džak vrućih krompira, pa ako imate sreće da vaš producent ima živce kao palamare i sopstvenu viziju, a vaše pesme imaju autorsku vrednost, od toga može da ispadne zanimljiv proizvod. Ali koncert je potpuno drugi padež. Svaka nedorečenost, nesređenost zvuka, međuodnosa, svaka praznina u zvučnoj slici, ako je ne doradite i ne isproducirate, na koncertu će zjapiti i potopiće vašu malu barku naočigled razočaranih fanova.
Oldham je na turneju krenuo sa kamernim sastavom: kontrabas, violina, udaraljke i dve gitare, bez bubnjeva. To je u redu ako znate da ćete nastupati pred stotinak ljudi u proseku, ali u prostoru veličine beogradskog SKC-a (koji je, za svaku pohvalu, klimatizovan) prostor je progutao tu nejaku zvučnu skalameriju. Pritom, bend zvuči nedorađeno, kao drugari koji su se skupili da se malo provesele uz svoje omiljene kantri pesme, nipošto kao prateći bend jednog od najznačajnijih autora današnjice.
Oldham beogradskoj publici očigledno puno znači; ona je zažmurila na činjenicu da je njen junak doveo nekakav poluvežbani polubend da joj svira i peva pesme koje zaslužuju mnogo ozbiljniju izvedbu, i obradovala se i zasula Willa toplom emocijom. To je delovalo na ljude na sceni, pa su nakon sat i po vremena monotone kaubojske veselice napokon zasvirali od srca. Vrhunac koncerta bila je obrada pesme iz repertoara jednog drugog kauboja koji se pred publikom u ovoj istoj sali svojevremeno još teže obrukao, Carry Home Jeffrey Lee Piercea, tj. Gun Cluba.
Will Oldham je očigledno autor koji ne mari za to da bude upamćen po živim nastupima. Zato ćemo ovaj koncert brzo zaboraviti.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari