Koliko se god puta gledalac probudio tokom Speed Racera, film je zakucan u tački iz koje sve druge deluju kao fatamorgana. Pošto izađete ispod te vašarske šatre, ostajete prekriveni pustinjskim peskom
Originalni naziv: Speed Racer
Scenario: Andy Wachowski i Larry Wachowski (prema mangi i animi Tatsua Yoshide)
Uloge: Emile Hirsch, Christina Ricci, John Goodman, Susan Sarandon, Matthew Fox, Hiroyuki Sanada
Žanr: akcioni
Trajanje: 135 min.
Proizvodnja: SAD
Speed Racer, priča preuzeta iz animirane serije pionira japanskih mangi Tatsua Yoshide, u filmu braće Wachowski dobila je specijalan tretman. Ceo film je urađen u hroma-ki tehnici poput Nebeskog kapetana i sveta sutrašnjice. Slično ovom filmu, i Racerov svet auto-trka je retrofuturistički. Ispolirane, uštirkane 60-e kompresovane su u digitalizovni format daleke budućnosti.
Jarke boje iz hipertrofiranog dečjeg almanaha, pretapanja sa scene na scenu i skokovi kroz vreme doprinose tome da dobar deo filma pošten čovek uglavnom pokušava da se izbori sa raskorakom između jednostavnosti priče i sumanutog eksperimenta kroz koji je braća Wachowski provlače. Kao da pokušavaju da dokažu neuništivost materijala kojim raspolažu. A taj materijal nisu automobilske gume, niti automobili o kojima se, povodom ovog filma, toliko pisalo, niti hrabrost Speed Racera i čast u borbi protiv Zle Korporacije koja mu se sveti jer je odbio da igra po njihovim pravilima.
Iako se o svim ovim stvarima u filmu govori, sve su one, nekakvom surovom alhemijom, pretopljene u potpuno apstraktnu rudu, od koje sad reditelji prave raznorazne oblike ne bi li zadovoljili čisto svoju autističnu fascinaciju. A sve je tobož krenulo od želje da se Speed Racer prilagodi što širem krugu gledalaca.
Speed Racer na platnu bi isto tako mogao biti i Reacerova devojka Trixie, jer kroz oboje teče ta jedna ruda, a mogla bih se zakleti da njome pune i rezervoare automobila kojima se šampioni voze, kao i kolače mame Racer koji im daju energiju za pobedu. I pobedu samu. I vreme i prostor, i junaci i obrti, sve odreda u Speed Raceru oblikovano je od jedne iste smese koja se preliva na beskonačnoj traci tupih vizuelnih fascinacija.
Umesto scene u kojoj Trixie i Speed Racer imaju romantične trenutke uz zalazak sunca, braća Wachowski su bez problema mogli tri minuta da projektuju brkove tate Racera, fleku na majici mlađeg Racerovog brata ili bilo koji drugi detalj iz nerazaznatljive smese od koje je tako velelepno umešan film.
Ovakav utisak nije toliko posledica tehnike kojom je film snimljen, već same tačke iz koje su reditelji krenuli kad su u ruke uzeli mangu iz 1965. i njenu animiranu verziju. Smišljali su koncept kojim će sve da zahvate i odvale nam vilice kako sve to moćno izgleda.
Zaboravili su na filmske trenutke, na činjenicu da je Speed Racer, ipak, priča o automobilskim trkama, te da automobili, ako je na njihov dizajn već ispucana tolika mašta, treba da ostave utisak da se njima neko ipak trka. Automobili su u filmu samo još jedan u nizu boja i oblika, bez ikakve brzine i snage.
Beživotnost likova i nezainteresovanost za njihove odnose nadoknađena je isforsiranim pikanterijama, npr. nesmešnim ludorijama Racerovog mlađeg brata i njegovog ljubimca majmuna ili prikazivanjem Racerove porodice kao porodice Kremenko koja u svakoj sceni iznova izgovara svoj kodeks časti s veštačkim sjajem na usnama.
Fetiš oponašanja drugog medija, u ovom slučaju stripa, koji je možda i pio vodu u Gradu greha, u Speed Raceru se sveo na besmislen eksperiment. Ako su u svom Matrixu pokazali da umeju da gledaju kroz zidove, braća Wachowski su u Speed Raceru pokazali da umeju da ih kreče. Svi delovi Speed Racera zamaskirani su detalji jedne jednolične i statične slike.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Kid_A (gost)
| 29.05.2008. 18.38.53
ma dajte. film je predobar. kao sten brekhidz i kris marker i mek dzi. mislim, jel moram reci esej o dvodimenzionalnosti da bi me neko shvatio ozbiljno u odnosu na gornji tekst? samo uzivajte. gomila boja. gomila, gomila. iskustvo.
-
Macavity (gost)
| 29.05.2008. 21.00.50
Da, iskustvo otvaranja živih rana tokom gledanja filma.
-
maare (gost)
| 29.05.2008. 21.06.43
cuo sam da inspirise na pevanje :)
-
slow down (gost)
| 29.05.2008. 22.46.59
S jedne strane priča koja se obraća najmlađima u publici, s druge naracija na granici nekoherentnosti, mora se priznati da su režiseri potpuno uspeli da urade filmsku verziju anime. Mada rezultat nije dovoljno komunikativan, ovaj film je na duže staze svakako vredniji od precenjenog Iron Man-a, gledljivijeg, ali i znatno manje inspirisanog filmskog hita. Doduše, ko uopšte traži inspirisanost u jednom komercijalnom poizvodu? Ipak, čini se da od braće Vahovski mogu očekivati nova iznenađenja ako nastave sa radom na nekonvencionalnim filmovima ogromnih budžeta.
-
parksb (gost)
| 31.05.2008. 15.53.05
Nikako se ne slazem sa kritikom. Kako Zizek kaze, u video-igricama i filmu ljudi danas nalaze svoje prave karaktere ("It's only in cinema that we get that crucial dimension which we are not ready to confront in our reality") - na isti nachin i Speed kroz trke (zapravo kroz taj shareni film, igricu ili kako se god hoce nazvati) ispoljava svog pravog sebe. Plus film je donekle holivudski ekvivalent francuzkog La question humaine. Plus ima skroz taj duh osamdesetih.
-
slavuj pimpek (gost)
| 01.06.2008. 04.36.13
"Doduše, ko uopšte traži inspirisanost u jednom komercijalnom poizvodu?"
Ovakve klisee treba zabraniti zakonom, posto su neverovatno dosadni.
Ali kad bas mora, evo hiljaditi put: ja.
Mislim da su Pixarovi The Incredibles i Ratatouille inspirisani. Mislim da su Pixarovi Cars nesto manje inspirisani - ali pretpostavljam da su i tako vrednije iskustvo od onoga sto za sada videh u Speed Raceru.
Mislim da su The Simpsons i dalje inspirisani.
Mislim da je South Park i dalje inspirisana serija. Koja inspirise na dalje delanje.
Mislim da je Amy Winehouse inspirisana.
Mislim da je Lost inspirisan.
ZNAM da je sve gorepobrojano komercijalno.
Za Speed Racera ne znam (ne postizavam). I super je Zizek (bio, pre jedno 20 godina), ali covek filmove gleda kroz vizuru filozofa, ne obicnog filmofila.
I pred ovim fenomenalno napisanim tekstom (by the F-ing way) sve se vise bojim onoga na sta je Dejvid Tompson ukazao u poslednjem poglavlju The Whole Equation, opisujuci izlazak sa sinom na Matrix (koji ja neizmerno volim, btw). Konzervativni, matori filmski istoricar film je doziveo kao apsolutni trijumf spektakla nad good old-fashioned story. Pitao je klinca da li zna sta se u filmu desava, a ovaj mu je odgovorio: "Ma koga briga, vidi kako izgleda." I ja sam gledao Racera u fragmentima - na yahoou i na youtubeu - ne bih li otkrio "kako izgleda". Toga se plasim.
A ovo:
"Ipak, čini se da od braće Vahovski mogu očekivati nova iznenađenja ako nastave sa radom na nekonvencionalnim filmovima ogromnih budžeta",
ne daj boze. Nekonvencionalni filmovi na budzetu na kojem su snimali Bound. Jedno tri takva filma, pa onda mozda moze jedan od cirka 50 miliona budzeta. I da im James Cameron bude supervizor :P
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.