Srećom, fudbaleri retko čitaju

Simon Kuper je engleski autor južnoafričkog porekla, koji trenutno piše za Financial Times i mnoge druge publikacije – fudbal je njegova tema, a njegovo pravo ime jeste Simon Kuper (nije Englez). Knjiga koju je objavio sa 24 godine Fudbalom protiv neprijatelja (1994, odmah nagrađena priznanjem William Hill Sports Book of the Year), smatra se prekretnicom u načinu tretiranja ovog sporta s novinarsko-istraživačke strane.

Tokom njene pripreme, za koju je dobio budžet od svega 5.000 USD, Simon je na način koji se graniči s vratolomnom avanturom proputovao skoro sve kontinente i susreo se s nekim od najvažnijih lokalnih fudbalskih heroja i antiheroja, sastavljajući knjigu koja predstavlja žurnalistički pandan novelističkom poduhvatu Nicka Hornbyja Stadionska groznica (Fever Pitch) iz istog doba.

Njegova tema bila je bavljenje društvenim slojevima strasti koji okružuju ovu igru, kroz razne kulture. Osnovna teza nije specijalno revolucionarna – da fudbal predstavlja pozornicu na kojoj se raščišćavaju neke socijalne ili nacionalne tenzije – ali je izuzetno zabavan način pisanja koji pažljivo izabrane anegdote po pravilu pretvara u univerzalne istine postavlja ovu knjigu na zasluženo mesto među savremenim non-fiction izdanjima.

Uz Hornbyja, Kuper je najvažniji romantičar fudbala, intelektualac koji u ovoj igri nalazi koloplet sporta, umetnosti, primenjene strategije, društvenih pokreta, i iznad svega – mnogo humora. Uzgred, knjiga Fudbalom protiv neprijatelja je imala sudbinu late bloomera, ali su njena svežina i značaj vremenom potvrđeni, pa tek sad počinje masovnije da se prevodi širom sveta, te se i kod nas upravo pojavila preko Samizdata B92, u prevodu Aleksandre Nikšić.

Vrtoglavi talog društvenih frustracija koji se probija s dna u svakom opisanom slučaju, od zemlje do zemlje, toliko je povremeno fantazmagoričan, da prosto ne znate koju storiju bi valjalo citirati – onu koja opisuje do koje mere su Holanđani ključnu pobedu nad Nemačkom na Evropskom prvenstvu 1988. smatrali odgovorom na sva nacistička zla naneta im tokom Drugog svetskog rata, te su se njihovi reprezentativci potom utrkivali u sastavljanju amaterskih pesama na temu poniženja Nemaca (neke pesme su na nivou apstraktne poezije, druge na nivou školskog klozeta).

Ili uzbudljivu sudbinu pravih disidenata duha – istočnonemačkih fanova strasno zaljubljenih u zapadnonemačke timove, naročito berlinsku Herthu; potom vernu rekonstrukciju načina na koji je podignut i u novim vremenima održan polumafijaški koncern Dinama iz Kijeva; otkriće ulično-mangupske i istovremeno pozorišne dimenzije brazilskog fudbala u kome je rezultat uvek manje bitan od toga kako igraš (koncept Malandra, koga možemo opisati samo kao uličnog maga preživljavanja uprkos svemu, stoji u osnovi ovog shvatanja); vodič kroz grucho-marxovski svet afričkog fudbala u kome samozvani predsednici i od pamtiveka poštovani vračevi sastavljaju timove i rešavaju prvenstva...

U produžetku ove priče se nalazi mesto i za slične hrvatske boljke, smeštajući naduvane balkanske probleme sa ovom igrom u neke realne okvire; autor uplivava i u istinski krvave ponore međuškotske mržnje koja deli narod na navijače Seltika i Rendžersa; ne zaobilazi predstavnike vojnih hunti od Argentine do Kameruna i rado ćaska s njima o upotrebi fudbala, koji je u njihovim glavama sredstvo za radovanje naroda, slično nekoj Miloševićevoj tiradi...

Konačno autor je zaslužan i za razoružavajuću analizu višesrednjoklasnog mesta fudbala kao rekreativne zabave u SAD, upravo u vreme svetskog prvenstva koje je održano tamo 1994. uz konfuznu lokalnu recepciju.

Fudbaleri su istovremeno pop zvezde i političari. Dok se političari trude da budu spektakularni a pop zvezde ozbiljne, fudbaleri su po prirodi stvari i jedno i drugo – priroda igre im daje spektakularnu dimenziju, a javna fizička aktivnost sportiste konkretnu ozbiljnost kakvu neki samo sanjaju. Šta je toliko pop u fudbalu? Verovatno način na koji se obavlja sažimanje istorije nacija, grupa i pojedinaca u jednu vremenski ograničenu predstavu na uvek istom zelenom polju.

Osim samih navijača (mada ne uvek), jedan od retkih čistih karaktera i heroja u ovom uzbudljivom putovanju na kraj fudbala je Bora Milutinović. U jednom trenutku, tada kao selektor SAD, naš u svetu najčuveniji trener otkriva jednostavnu istinu zbog čega fudbal u Americi ne napreduje: „To je problem s ovim ljudima. Oni nemaju problema“. Istinski fudbal ima presudan dodatni smisao samo na onim mestima gde ima problema, u čijem izražavanju i simboličkom rešavanju on učestvuje – i zato je u pitanju jedinstven sport, koji nadilazi analize.

SIMON KUPER: Jasno je da će svaka utakmica između Srbije i Hrvatske biti posebna. Kao strancu mi je teško da govorim vama Srbima o vašem fudbalu, ali jednu stvar bih vam rekao: duel Srbija – Hrvatska bitno je različit od duela Holandija – Nemačka u jednom pogledu: dok je duel Holandija – Nemačka bio dvoboj između suprotnih nacionalnih stilova fudbala, Srbija – Hrvatska je susret istih stilova.

Siguran sam da postoje neke nijanse između hrvatskog i srpskog fudbalskog stila, ali za nekoga ko gleda sa strane oni izgledaju jako slično (igrači su dobri tehničari, kontranapadi, kratki pasovi, mnogo foliranja i prljave igre), kao i to da su stilovi obe zemlje odnegovani u bivšoj Jugoslaviji. U neku ruku, utakmica između ova dva rivala je svetkovina onih stvari koje su vam zajedničke, kao i susret dve zemlje koje su nedavno bile u ratu.

Ako se ne varam, knjiga je do sada objavljena u osam zemalja. Čudno je, ali se neki prevodi objavljuju tek sada: srpski prošle godine, italijanski ovog proleća, nemački krajem ove ili početkom sledeće godine. Sve se ovo dešava 14 godina nakon prvog izdanja, i sada mi se čini da je tu knjigu pisao neko ko je sasvim drugačija osoba u odnosu na moju današnju tridesetosmogodišnju personu.

Bojim se da ne mogu da se setim nikakve čudne reakcije. Najbolnija je bila loša kritika u engleskom Sunday Timesu, nakon što je knjiga tek izašla. Do tada o njoj skoro da nije pisano, a ja sam tada imao tek 24 godine i brinuo sam da će svi moji prijatelji videti tu kritiku. Danima sam bio potresen. Ali sam kasnije prestao da brinem za kritike. Daleko najbolju reakciju knjiga je doživela u Turskoj. Kada odem tamo, na moju neprijatnost, tretiraju me kao neku vrstu fudbalskog gurua. Nažalost, ovo se ne dešava nigde drugde.

U principu, svi koji su pisali o knjizi razumeli su šta sam pokušao da uradim. Mislim da je to zbog toga što je preplitanje fudbala, kulture i politike univerzalan koncept koji poznaju sve zemlje.

Jedino mesto na kome sam imao problema bila je Južna Afrika. Stekao sam utisak da je Augusto Palasios, trener reprezentacije, želeo da me tuži zato što sam pisao da je pokušavao da nastupi i kao agent nekim igračima. Kao što je pisao Piter auf der Hejde (koji se, takođe, pojavljuje u južnoafričkom delu moje knjige) Palasios nije mogao da me tuži zato što su moje optužbe bile tačne.

Nekolicina južnoafričkih novinara bila je uznemirena mojim citatima njihovih kritičkih opaski o kolegama. Oni su ove stvari izgovorili kada sam ih zvanično intervjuisao, ali gledajući unazad, trebalo je da učinim veći napor da ih zaštitim.

U principu, radost pisanja knjige je u tome što ljudi koji se bave fudbalom retko kad čitaju knjige, tako da ih, hvala bogu, ne uznemiravaju previše stvari koje o njima pišu u knjigama. Mislim da je teže ako pišeš za dnevni sportski časopis koji ljudi iz fudbala zaista čitaju. U tom slučaju moraš da budeš pažljiv. Još sam u kontaktu s nekoliko ljudi koji se pojavljuju u knjizi – Markom Glisonom iz Južne Afrike, na primer.

Imao sam prilično kontakta s Frankom Rajkardom: Njegova slika na kojoj pljuje Rudija Felera nalazi se na originalnom, britanskom izdanju knjige. Ostao sam u prijateljskim odnosima s Helmutom Klopšlajšom, fudbalskim disidentom. Posetio sam njega i njegovu porodicu u Berlinu tokom poslednjeg svetskog prvenstva. Poklonio mi je fudbalsku loptu s potpisom Jirgena Klinsmana. Mnogo dugujem Klopšlajšu i on je veoma dobar čovek. Drago mi je da mu dobro ide nakon nekoliko teških godina.

Ne, Holanđani nisu imali neki poseban odnos prema Jugoslaviji. Nismo imali nikakav interes za vaš tim. Mislim da je tog dana golman bio Ivica Kralj, koji je doživeo neuspeh u PSV-u, ali uglavnom nismo poznavali vaše igrače. Ja sam bio na toj utakmici u Roterdamu, i to je verovatno bila poslednja utakmica na kojoj je Holandija igrala briljantno. Od tada ništa. Protivnik tog dana nije bio bitan. Nikoga nije bilo briga da li je to Jugoslavija, ili Bugarska, ili Danska, ili neki drugi osrednji evropski tim. Žao mi je.

Nisam siguran da postoji razlika u strasti. U zapadnim zemljama kao što su Holandija ili Italija, pa čak i Švedska, prisutna je velika strast prema fudbalu – podjednako velika kao što pretpostavljam da je u Kamerunu ili Nigeriji. Naprotiv, mislim da postoji presudna razlika između afričkog i evropskog fudbalskog stila. Kao što jedan Kamerunac objašnjava u mojoj knjizi, u Africi igrače podstiču da lutaju terenom, pokrivaju što više prostora i obave što je moguće više posla.

U Evropi postoji veći naglasak na čuvanju svog položaja. Tako da u afričkom stilu igre fudbaleri izgledaju strastvenije. Zatim, kada dođu evropski treneri, oni pokušavaju da to zauzdaju. Što se gledalaca tiče, mislim da su oni svugde strastveni. Stvar je u tome da se u Africi ta strast izražava malo drugačije nego ovde – ponekad, na primer, plesom, što evropski navijači gotovo nikad ne rade.

Joakim Fikert, nemački trener koji je tada radio u Africi, u razgovoru za knjigu rekao mi je da će afrički fudbal početi da opada. Bio je u pravu. U vreme kada sam pisao knjigu još je bilo rasprostranjeno verovanje da će tim iz Afrike uskoro osvojiti Svetsko prvenstvo. To sada izgleda malo verovatno.

Dok Evropa postaje veoma povezana, i dok se ideje o fudbalu i svemu drugom razmenjuju veoma brzo dajući nam najrazvijeniji stil fudbala, dotle Afrika ostaje siromašna i van svih tokova. Tako da njihov fudbal trpi a njihove reprezentacije se zbog manjka novca i korumpiranih zvaničnika na takmičenjima pojavljuju loše pripremljene.

Ne gajim previše nade ni za jednu afričku zemlju pojedinačno, iako je očigledno da se igra najviše razvila u zapadnoj Africi – tamo bolje znaju kako se igra vrhunski fudbal nego u južnoj ili istočnoj Africi. Kamerun i Obala Slonovače su najbliži savremenom međunarodnom fudbalu.

Imam više nade za Sjedinjene Države nego za Afriku. Amerikanci često na televiziji gledaju evropski fudbal. Oni imaju para. Ono što treba da urade je da angažuju nekoliko vrhunskih evropskih trenera kao što su to uradili Australija, Japan ili Koreja. Već su na rang-listi svetskih prvenstava na 25. mestu, najvišoj poziciji ne računajući evropske i južnoameričke reprezentacije.

Što se crnih Amerikanaca tiče, ne čini se da su usmereni na fudbal i ne mislim da je to veoma bitno. Ne verujem da oni, ili bilo ko drugi, imaju posebnu rasnu prednost u sportu.

Prošle godine sam intervjuisao Avgustina Pičota, kapitena argentinskog ragbi tima. On mi je rekao da je veliki problem fudbala u tome što navijači gaje više strasti nego fudbaleri na terenu. On kaže da je to u ragbiju nezamislivo, gde igrači moraju da igraju sa strašću zato što izlažu sebe fizičkoj opasnosti svaki put kad istrče na teren. Kaže da igračima fudbala često nije dovoljno stalo. Očigledno je da to uznemirava nas navijače.

Ali nas ne uznemirava preterano pošto i dalje gledamo utakmice, iako znamo da fudbaleri ne osećaju vernost prema klubu. Izgleda da je fudbal toliko dobra igra da nije ugrožena svojim nedostacima. Većina utakmica na svetskom prvenstvu je dosadna za gledanje a ipak ih gledaju desetine miliona ljudi. Fudbal sebi može da dozvoli da se zajebava s navijačima, a mi ga i dalje gledamo.

Naginjem ka tome da mislim da je engleska Premijer liga NBA liga fudbala. Najbolji igrači se sve više skupljaju u Engleskoj. Premijer liga je jača nego Liga šampiona, u kojoj ima timova kao što su Slavija iz Praga ili Steaua iz Bukurešta, koji ne bi mogli da igraju u Premijer ligi.

Nažalost, skoro nimalo.

Nažalost, ne mislim da će knjiga išta da postigne bilo gde. Slažem se s Nickom Hornbyjem, autorom Stadionske groznice, kada kaže da knjige ne menjaju stvari; novac ih menja. Mislim da će se, kako Srbija bude postajala bogatija i politički stabilnija, vaša fudbalska liga automatski popraviti. Ali nikada neće biti ono što je bila u doba Jugoslavije. Sada kada su granice otvorene, manje i siromašnije evropske zemlje neće biti u mogućnosti da zadrže svoje najbolje fudbalere. Ali mislim da će se stanje, ako se rešite huligana i privučete više normalnih ljudi na stadione, brzo popraviti.