Kraj jedne Amerike

Naslov originala: The Bucket List
Scenario: Justin Zackham
Uloge: Jack Nicholson, Morgan Freeman, Sean Hayes, Beverly Todd
Žanr: drama
Trajanje: 97 min.
Proizvodnja: SAD, 2007

Jedna od čestih tema savremene američke kinematografije jeste propast Amerike ugrožene globalnim zagrevanjem, posledicama naučnih eksperimenata, napadima raznovrsnih stvarnih, fikcionih ili totalno SF neprijatelja. Rob Reiner, kao reditelj realističnih i manje-više intimističkih drama (Aleks i Ema, Duhovi Misisipija, Nekoliko dobrih ljudi, Mizeri, Kad je Hari sreo Seli, Ostani uz mene) i ovu temu je sveo na njen metonimijski aspekt (metonimija je stilska figura u kojoj deo predstavlja celinu).

Celu Ameriku kod Reinera ovog puta predstavljaju jedan ostareli belac (Nicholson) i jedan ostareli crnac (Freeman); propast je oličena u kanceru od kojeg su obojica bolesna, što je način da se zgusnuto i ubrzano prikaže neizbežna propast; prinuđenost da na početku filma dele bolničku sobu pojednostavljeni je, pak, prikaz suživota različitih socijalnih grupacija.

Nicholson glumi čoveka koji ima novac i sve što iz toga proizlazi, a Freeman čoveka koji ima sve ono što se za novac ne može kupiti. I jedno i drugo su samo načini života odabrani prema čovekovim mogućnostima i opredeljenjima za jedan ili drugi vrednosni sistem, a ni jedno ni drugo ne spasavaju od smrti. Jedina mogućnost izbora dvojice novopečenih ortaka u apsurdnom poslu umiranja jeste opredeljivanje za pasivnost bolesničke sobe ili aktivnost ostvarivanja poslednjih želja.

Naravno, glavni junaci će se opredeliti za ovo drugo: uz pare bogatog za sat filmskog vremena pred našim očima ostvariće se adrenalinsko-duhovne želje dvojice prosečno natprosečnih Amerikanaca – skok s padobranom, jurnjava željenim oldtajmerom, poseta Parizu i piramidama, uživanje u skupocenom komforu “u se, na se i poda se”, safari i preljuba kao zamena za, ipak, nedostižan uspon na Himalaje, ali i smejanje do suza i ponovno otkrivanje porodice kao moguće zajednice.

Odlična gluma i duhoviti dijalozi najveća su vrednost ovog filma koji u pojedinim delovima izgleda kao reklama za uvrnuto turističko putovanje agencije koja je smislila program za umiruće bogataše. Uobičajene vrednosti i mane Reinerovog autorskog manirizma prisutne su i u Listi poslednjih želja. Tu je njegovo veliko i znalačno oslanjanje na klasičnu holivudsku dramaturgiju s jedne strane, ta opuštenost i hrabrost da se pred nosem uobražene i razmažene publike barata opštim mestima, tj. da se upotrebljavaju klišei i konstrukcije, a s druge strane da se u pola filma s tim prestane po cenu gubljenja ritma i ubojitosti izraza.

Gotovo po pravilu, Reiner u svojim filmovima posle početaka s duhovitim akcionim zamislima, ima nabrajajuće razrade i stanovit žanrovski preokret iz stilizovanih komedija kalambura ka emociji i etici melodrame na kraju. Filmske kritičare ovo neverovatno nervira, ali ne i publiku koja ga voli koliko i njegovog oca Carla Reinera, bivšu mu ženu Penny Marshall, bivšeg zeta Garryja Marshalla i sve ostale članove njegove bivše i sadašnje mnogoljudne i filmski plodne familije.

Kakav je film Lista poslednjih želja? Dobar. Dobar za dobronamerne i kreativne gledaoce koji sami izmišljaju objašnjenja za eventualne nedostatke razumevajući ih na svoj način, a takođe dobar i za krute pedante oštrog jezika da upražnjavaju intelektualnu gimnastiku.