Skromnost ili Kojina kapa

Sedimo u prostorijama producentske kuće Montage čiji su vlasnici Predrag Bambić i naš sagovornik, reditelj Milutin Petrović. Dunav je vrlo blizu, vidi se sa vrata, miriše kad su otvorena. Kad nas napuste montažer Petar Jakonić i glumica Sonja Savić, započinjemo razgovor. Svira soundtrack iz filma Jug-jugoistok. U prostoriji, osim očekivanih sprava za montažu, nalazi se i žuti trkački bicikl.

MILUTIN: Nije. To je Bambijev bicikl. Bambi je direktor fotografije i producent ovog filma. Kad je lepo vreme, on malo vozi bajs do Gazele i nazad.

Sve je započeo Saša Radojević. On izgleda onako miran, ali ustvari on me je ubedio da snimamo i Zemlju istine, ljubavi i slobde i Jug-jugoistok. Onda smo “smislili” Sonju, pa je tako omogućeno da njen genije počne da mi pomaže. Bambi je vukao snimanje na svojim leđima i usput snimio neke odlične kadrove. Posle je materijal uzeo Perica (Petar Jakonić), izbacio me iz montaže i napravio film. Na snimanju je među najvažnijima bio i Neško Despotović. On je savetovao svakoga na svaku temu. Još za vreme snimanja Bambi i ja smo shvatili da on hitno mora da režira jedan svoj film. Bogdan Zlatić je takođe presudno pomerio film. On se setio da treba da pogledamo Bunny Lake is Missing, a zatim je smislio onu teoriju filma koja se izlaže u sceni kod doktora celebralne filmologije. Pa zatim svi ostali prijatelji – Pera Petrović, Goca, Miša Savić.

Da ne tavore nego da tvore... Da vanfilmsku stvarnost pretvaraju u filmsku. Ideja je bila da pokazemo čudovište ljudima, a onda ljudi da dožive katarzu pošto je nevidljivo postalo vidljivo. Ali slabo nam nešto ide. Stalno smo u nekim mitskim situacijama – malo nas je i u katakombama smo, ali jednoga dana Srbi će shvatiti, i sve tako. Ili kao u mojoj omiljenoj sceni iz Povratka Džedaja kada Luke Skywalker daje poslednju šansu Džabi okružen njegovim DB-om. Malo je blesavo imati pedeset godina i biti baš toliko marginalan koliko je naša ekipica pametnjakovića.

Ne, osim da iz prijateljskih razloga to nekome narežemo ja ili Moma Rajin, čije je to umetničko delo. Da bismo to izdali, kako se to inače radi, trebalo nam je jedno 15.000 evra.

Uzmimo za primer Keihta Richardsa. Na pomen njegovog imena neke naprosto ne zanima, neki misle da je genije, a neki da on uopšte ne zna da svira gitaru. Šta ostaje jadnom meni? Kako ja da zadovoljim sve te kriterijume? Osim toga, ljudi su čudni kada nekoga poznaju. Pre neki dan sam gledao Terminatora 2 očima kojima moji drugovi gledaju moj film. I znaš šta se vidi? Kad onaj zli Terminator na motoru iskoči iz one zgrade i uhvati se za helikopter, očigledno ima neka mala platforma pa mu motor poskoći baš kada treba! Kada seljak gleda kako to uradi Cameron, onda to ne primeti, a kada gleda kada to uradi neko koga zna, onda mu je to nepodnošljivo! Najteže je shatiti da je tvoj drug iz klupe genije, da je Koja, na primer, jedan od najvećih savremenih umetnika. U izreci da niko nije prorok u svom selu postoji i značenje da će neko mesto ostati selendra dokle god svoje sugrađane smatraš nesposobnima da budu proroci. Vanzemaljci tako uvek sleću u Ameriku, a domaćica iz Kumodraža nema nikakvu šansu da je odvedu u leteći tanjir. Sve kulture koje to nisu shvatile ostale su seljačke. André Malrot i Jean Cocteau su se u ime Francuske bavili isključivo ukazivanjem na nove proroke. U Ljubljani su znali da gurnu Laibach... (Samoironično) I tako je Milutin kukao još nekoliko sati...

Postojala je verzija Zemlje istine u kojoj se nalaze urezani kratki fleševi iz stotinjak filmova. Perica preti da će tu verziju jednom izdati kao editor's cut!. Tu je bio i kadar majke iz Terminatora kako zabada olovku u psihijatra i kezi se sa onog monitora. Psihotičnost bez promene, šta ćeš, nisam mogao da smislim nikakvu promenu pa da me čika Aristotel pusti na ispitu. Lako je njemu, on je imao robove, pa je mogao da kapira te fine nivoe. A ja, seljak, moram da radim k'o konj. Obe majke su psihotične i ne menjaju se zato što je predmet njihove muke dalek, velik i sudbinski nepromenjiv. Onoj Johnovoj mami protivnik je ta nemoguća igra sa vremenom i sudbinom, a Sofijinoj mami Sonji Rusija se pomalja iza horizonta... Previše krupna tematika, rekao bih, da bi komad mogao biti dobro skrojen. Ali nije to važno. Važna je pravovernost.

Prvi kadar Rubenovog filma je jasna posveta Ottu Premingeru i Bani Lejk. Saša i ja nismo mogli da verujemo da smo iste godine uradili film po istom uzoru kao i autor Hidena, jednog od kultnih filmova naše mladosti. Ah, materinstvo... Ja stvarno besramno liferujem teorije o svemu i svačemu, ali ne misliš li da je materinstvo ipak previše za jednog muškarca, pa bio on i brbljivac poput mene? To je stvarno najveća tajna za nas muške. Ako baš hoćeš, priznaću ti da sam ideji materinstva u ovom filmu pristupio krajnje formalistički i potpuno površno. Ja sam mislio da će sve ostati na čitanju da je Sonja starateljka četvorogodišnje Sofije, znači mudrosti. A oko emocija koje budi odnos majka – dete, mislio sam da će tu već nekako Sonja da omađija zainteresovane. Uopšte sam potcenio gledanje ovog filma kao normalnog narativnog filma u kome publika oseća emocije, a ne prisustvuje otvaranju konceptualne izložbe. Ja imam najstrašnije strahopoštovanje prema filmovima o ljudima, znači filmovima a la John Ford i Howard Hawks. Mislim da sam kao profesionalac još nedostojan da se usudim da radim tako nešto. Međutim, reakcije ljudi na neke delove Juga teraju me da razmislim i da se možda usudim da pomislim na deda-Forda.

Ah, od Forda naovamo se dosta toga promenilo. Evo, pre par godina napravljen je film Osam žena. Uopšte, umetnost se od tog savršenog modernizma Holivuda iz tridesetih i četrdesetih godina toliko modernizovala i postmodernizovala da je postala jedno malograđansko prenemaganje odličnih učenika po umetničkim školama. Izgleda mi neverovatno naivno što manične maniriste poput Johna Wooa označavaju kao nosioce modernizma u odnosu na “klasične” Forda ili Walsha, Henrya Hathawaya. To mi je detinjasto kao kada ti neko kaže da mu je Dostojevski dosadan, a da je neki od ovih trejnspotinga moderan. Vidiš da ne ide ovako. Ti o majčinstvu, a ja o očinstvu. Poštovani posetioci Popboksa, VV je majka i ona me, od kada je prvi put gledala film, maltretira oko majčinstva i toga kako nisam spas'o svet. Ja mislim da sam se dosta potrudio da spasavam svet u ovom filmu, ali nije spas u ovom filmu u onome što se desi u priči nego u onome što ukapira mladi gledalac gutajući celu formu i sve što ima u tom filmu. Eto kada me teraš da se vadim, pa da ispadam kao neki Umetnik.

Prvo: Paul Verlain je rekao da nije tačno ono o čemu svi pričaju – da su važne ideje. Lako je sa idejama, one su svuda – važna je forma! To je jedna velika tajna koja se zagubila nečitanjem poezije, ili čitanjem loše poezije. Drugo: Melville je postao poznat po tome što je snimio dva hermetična, umetnička filma. Jedan po pomenutom Cocteau. Onda je treći film snimio, koji beše, Potpaljivač Bob ili tako nešto. I onda su kritičari bili zbunjeni (čak i u Francuskoj, koja nema problem sela i proroka) i rekli – kako sad to? A Melville je objasnio da svako može da se bavi umetnošću, ali da samo kada naučiš o zanatu i o životu možeš da se usudiš da kreneš u “komercijalni” film. Ja stvarno ne mogu da ti objasnim koliki respekt imam prema Sirku ili Fordu. Frka mi je da ne ispadnem glup u društvu. Zamisli, pokušaš da praviš komercijalnu žanrovsku komediju, a ispliva koliko nemaš pojima o poslu. Osim toga, postoji i takozvano Bowiejevo pravilo koje kaže – jedna je muzika koju voliš da slušaš, a zapanjujuće drugačija muzika koja nastane kada ti počneš da se baviš pevanjem i sviranjem. Niko ne zna šta ustvari u njemu čuči sve dok nešto ne napravi. Ja sam bio zapanjen koliko moj prvi film asocira na Makavejeva.

Joj, hvala ti. Pa, to je, kao, tajna, da se ne bih urekao, ali ja već mesecima pišem razne stvari koje treba da trendmejkerski raskrste sa postmodernizmom na najgrublji način. Negde na pola montaže ovog filma osetio sam da sam ušinuo mozak svim tim podznačenjima koja ovaj film vrti u krug. I mislim da je posle “seminarskih” iz Godarda i Antonionija, vreme za jedan “diplomski” iz Budda Boettichera – u smislu da se vratimo suštini filma: to je ono kad sediš i gledaš film, a misiš da stvarno gledaš ljude na nekoj sahrani, a ne kadrove, dramaturgiju, Dolby stereo, režiju i ostale gluposti. To je nešto kao kada u sred ove kompjuterske ere kažeš ljudima – važno je sviranje. I to ono pravoverno sviranje, a ne lažni akademizam i tupljenje. Hvala ti, ali vidiš kako jedna pohvala odma' duva u leđa taštini! Odma' sam počeo o sebi da pričam kao da pristajem na to da sam majstor. To je opasna epidemija, to ubija ljude bolje od side.

Ni na mukama nećeš to od mene izvući! Da opet pomenem Povratak Džedaja – to je ona najvažnija scena kada Luke baci mač i kaže: “Nikada neću preći na tamnu stranu”. Jedino što devojačka skromnost može, u stvari, jeste, da bude jedna od najlicemernijih oblika ačenja, da bude zapravo skrivena ultra-gordost, pa je samo zato možda mnogo bolje da se složim sa tobom. O.K. 'Ajde da udarimo rukom o sto i pozajmimo od Koje onu kapu Najbolji!