Tačni, dosledni i - nemi

Već i sama premijera prvog igranog filma scenariste, reditelja i izvršnog producenta Saše Radojevića bila je fenomen po sebi. Nije se desila u Sava centru uz podražavanje sličnih događaja u bogatom svetu, već u bioskopu „Balkan“, bez podražavanja; iako je sala bila prepuna, ama baš niko se nije pravio da nekog drugog ne vidi, kako to na premijerama obično biva, niti se iko ikome iz čista mira bacao u naručje da izljubi vazduh oko iznenađene glave. A kad već pominjemo društveno-klizačka umeća i odsustvo ritbergera i akslova, napomenimo i da su svi bili pristojno obučeni. Rečju, skupio se tu jedan sasvim drugačiji Beograd, kulturan, načitan, “nagledan”; malo stariji nego što bi trebalo da bude, ali živ, stvaran i neraseljen po planeti.

Beograd - „malo stariji“ u odnosu na šta? Pa, recimo, u odnosu na Pariz koji je bio prisutan na premijerama Trifoovih (François Truffaut) Momaka (1957), Lepog Serža Kloda Šabrola (Claude Chabrol, 1958) ili ostvarenja Pariz nam pripada Žaka Riveta (Jacquesa Rivettea, 1960) (Šabrolu i Trifou je bilo po dvadeset i pet kad su debitovali, Rivetu trideset i dve, a Saši Radojeviću četrdeset i tri!)

Jer, ako se u istorijsko-produkcijsko-umetničkom smislu i sa čim mogu uporediti Radojevićevi Poljupci, to je svakako francuski Novi talas. Setimo se, „novotalasovci“ su se najpre okupili oko teoretičara Andrea Bazena (André Bazin) i njegovih Filmskih svezaka, pa su se, kao i Radojević, bavili kritikom i teorijom, a tek onda su, opet kao Radojević, veoma skromnim sredstvima krenuli u realizacije sopstvenih filmova. Ti su se filmovi bunili protiv tadašnje francuske kinematografije koja, kao i današnja u Srbiji, nije bila bog zna šta, oslanjali su se na ozbiljnu filmsku tradiciju, poetski realizam i na žanrovski film, ali se nisu libili da se pozabave totalnom dekonsktrukcijom fabule, likova i žanrovskih obrazaca u funkciji autorskog komentara stvarnosti. Enciklopedije kažu da je Novi talas bio „izraz mlade intelektualne građanske generacije u potrazi za društvenim identitetom i psihološkom i moralnom stabilnošću u razdoblju porasta ekonomskog prosperiteta, ali i sve jasnijih društvenih protivrečnosti Zapada“.

Da se Radojevićev debi desio kad je za to, prema novotalasnom receptu, bilo vreme, dakle negde krajem ’80-ih (u vreme Kako je propao rokenrol Zorana Peze, Vladimira Slavice i Gorana Gajića), svakako bismo imali pojavu apsolutno identičnu uzoru, slučajnom ili namernom. Ovako, imamo nešto zarotirano i divergirano, ne po kružnoj liniji, nego po ćoškastoj spirali vremena i mesta na kom živimo.

Da se poetski potpomognem, po istoj onoj kontraceptivnoj spirali koja onemogućava začeće bilo čega valjanog i zdravog u postmiloševićevskoj Srbiji.

Naime, Radojevićevi Poljupci očigledno raskidaju sa svim tradicijama, očigledno su duboko promišljeni, tačni i dosledni, očigledno su bolno senzualni, ali takođe očigledno autor izbegava da nam išta kaže o rasporedu snaga i centrima moći sveta koji je za nas izgradio. Jer na kraju filma nam se saopštava da je film posvećen prvim poljupcima u našim životima. I kakvi god da su bili naši prvi poljupci (kad su nas ljubili roditelji ili staratelji, devojke ili momci, kad smo ljubili našu tek rođenu decu ili leševe umrlih predaka), zdravi ili perverzni, u našim ličnim istorijama, mnogo važnijim od istorijske pozadine, oni, prvi poljupci, postoje i zauzeli su važna i neizbrisiva mesta. I kao što kod Vima Vendersa (Wim Wenders) u Nebu nad Berlinom (nad zločinačkim Postdamskim trgom pogotovo) postoji opasno sumnjiva rečenica da nema veće istorije od istorije muškarca i žene, tako se i kod Radojevića iz dubine svih užasa ove zemlje valja strašna patriotska teza o nužnosti prihvatanja zla jer i u zlu – mi smo oni koji su ljubljeni i koji ljube. Zlo je, dakle, imanentno – ptica s počeka filma zaglavljena je u mrežu, ali do kraja je nećemo videti ni slobodnu ni mrtvu; takođe, stari pisac, jedan od junaka, pokušaće da, zbog eutanazije ili nečeg drugog, ubije svoju ženu, ali će odustati; incestuozni poljubac između oca i kćerke biće pomenut kao mogućnost i rečju i slikom, ali se neće dogoditi pred našim očima... A dobro, gde je ono? Ono je, izgleda, u odvraćanju pogleda! U odvraćanju misli, radnje i oka kamere sa zla ka umetnosti i filozofiji i sećanju na prve poljupce svih nas, nagledanih, načitanih i nerasejanih po svetu. U našem mučaljivom trajanju i evidentnoj mogućnosti da postojimo, šta više da se film o nama, 2004. kad prosečni građanin Srbije ima 40 godina i nema skoro nikakav prihod, eto – snimi.

Kraće: film Poljupci Saše Radojevića strašan je i potresan, lep i pametan, važan i nemoćan; što više korespondirate s njim, to ste u većem problemu i u manjem vas je broju. Na sreću ili na žalost, mogućnost izbora ne postoji jer se prvi poljupci dešavaju prema, smrtnicima nedokučivim, putevima Gospodnjim. U toj spoznaji leži pobuna. Svi koji u ovo sumnjaju oni su prema kojima je pobuna usmerena: broj im je ogroman, ali, kao i svaki broj (broj članova, broj glasača, broj novčanica, broj službi koje rade za njih) – ograničen. Na strani pobunjenika je beskraj, onakav kako ga svako doživljava – nekom dosadan, nekom divan, nekom ledeno pust, nekom utešan. Da li verujete u Vitgenštajnovu ( Ludvig Wittgenstein) tezu da o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati? Radojević po svoj prilici ne veruje, jer – na početku beše reč, a zatim film kao prevazilaženje jezika.