Usta puna želje

Beogradsko društvo ljubitelja fantastike Lazar Komarčić u poslednje vreme doživljava kreativnu renesansu. Pored Beokona, godišnje konvencije fantastike, Festivala srpskog filma fantastike i brojnih tribina, klub već decenijama redovno izdaje fanzin Emitor, koji donosi kritike i teorijske tekstove o literaturi, stripu i kinematografiji, ali i nešto više: autorsku prozu sa same ivice književnog establišmenta..

Ako je fantastika generalno na margini književne realnosti u Srbiji, šta tek reći za erotsku fantastiku? Ugriz strasti je kolekcija priča domaćih autora – entuzijazma prepunih amatera, van granica fandoma etabliranih i objavljivanih imena (Skrobonja, Oltvanji), ali i „pravih“ pisaca poput Milorada Pavića. Objavljena kao specijalni broj Emitora i obogaćena kolor ilustracijama iz pera domaćih stripovskih snaga, ova knjiga prijemčive opreme i golicljive tematike deluje kao nešto što bi moglo da privuče širi krug čitalaca. Mada, privlačenje je samo pola posla.

Naravno, očigledne šale na stranu („šta uopšte grupica nerdova može da zna o seksu i erotici?“), postavlja se pitanje šta je zapravo erotska fantastika. Internet je prepun fan-fiction radova u kojima Frodo i Sem Gemdži realizuju ono što je Tolkin samo nehotično (?) nagovestio, i u kojima Luk i Leija ipak uspešno prevazilaze gađenje nad incestom. Ugriz strasti, naravno, cilja na mnogo više pozicije, ali i dalje nije sasvim siguran u svoj identitet. Da li je erotska fantastika punokrvna erotska proza u fantastičnom miljeu ili pak (naučno)fantastična/horor proza s nakalemljenim scenama kopulacije?

Sudeći prema ovom uzorku, reklo bi se da je ipak u pitanju ovo drugo. Ugriz strasti je zapravo prilično reprezentativan presek domaće fantastike, sa svim njenim vrlinama i manama – uz dodatak seksa. Što je dobro, jer će neupućeni čitalac privučen obećanjem ljuto začinjenog Borhesa ili lascivno intonirane Dž. K. Rouling moći da dobije pun uvid u aktuelni program: od šokantno surovog horora (Skrobonja, Marković), preko urbane (Oltvanji) ili mitološke fantastike (Filipović, Lazović), natprirodnog ili naučnofantastičnog palpa (Stojiljković, Tuševljaković), pa do oniričkog i kontemplativnog (Mihajlović, Beatović, Bakić). Ponešto za svakoga.

Što se vrlina tiče, raspon žanrova i pripovednih pristupa je osvežavajuće širok, a neke od ovih priča su prilično uspele u istraživanjima svojih osnovnih motiva. Stojiljkovićevi Toplesi i tange i Tuševljakovićeva Nema molitve za umiruće su odlično zaokružene stilske vežbe, Lazovićeva Hekata, Oltvanjijeva Opscena i Markovićev Big Bang osvajaju žestinom i jakim tempom, a Bakić (Celo) i Filipović (Poslednji let cara sokolova) su priče koje zavređuju ponovna čitanja i meditaciju.

Mane? Naravno, kad god je u pitanju delo koje potpisuje udruženje, provuku se i radovi ispod prihvatljive granice (možda iznenađujuće, Pavićeva priča spada u ovu kategoriju), no veći problem je ipak u jakom utisku tematske i sadržajne ograničenosti koji čak i dobre priče u ovoj zbirci ostavljaju.

Kao da žanrovska proza ne ume (što ne želimo da prihvatimo) ili ne sme (što ne bismo smeli da prihvatamo) da se otrgne limitima žanra – svakako veštačkim – i da progovori svojim glasom o stvarima koje bi mogle da zanimaju baš ovog čitaoca ovde, u Srbiji. Gestova u ovom smeru ima, ali još nedovoljno odvažnih.

No, kao presek aktuelne fantastične literature u Srbiji, ovo je vredna knjiga s nekoliko dobrih priča koje verovatno neće dovesti do eksplozije promiskuiteta, ali će čitaocu garantovati solidnu zabavu. Dovoljno za predigru, čekamo nastavak.